Beskrajan dan
Sigurno ste primjetili kako blogerima u potrazi za ženom u sebi, jako smeta kad se ja hvalim kad se pokaže da sam bio u pravu.
Nekad je doduše za to trebalo proći i po nekoliko godina, ali sada se sve nekako ubrzalo, pa eto koliko jučer se moja draga prijateljica Sarah be nije slagala sa mnom o stvarnom karakteru prosvjeda u Srbiji.
Ne radi se u stvari o tome da ja našto više i bolje znam od Sarah be, radi se o tome da sam ja analitični realista, a ona emotivni optimista, pa ja realno sagledavam stvari, a ona se više rukovodi pozitivnim željama.
Naši objektivni i profesijonalni mediji su se jučer skoro cili dan pravili mrtvi, valjda dok gazde iz Srbije nisu javili šta da pišu, a onda su svi redom objavili rezignirane članke silno razočarani što se kao alternativa Vučiću nude četnici, koje snažno podupiru studenti o kojima smo zadnjih mjeseci slušali ode radosti.
Sekcija antifašista na blogu šuti ko usrana, kao i svaki put kad se srbijanski fašizam povampiri, svaki put iznova proživljavaju neopisivu bol, taman nekako privuku glupane na svoju stranu, a onda se nekako ko u onom filmu kad čekaju svizca Phila, transformišu u četnike.
Ušli smo u tjedan koji će kulminirati velikim koncertom, koji je zbog ološa koji su utvara da je bolji od ostalih, koji pljuje i etiketira, koji sije mržnju i netrpeljivost, postao više od koncerta.
Danas ćemo imati vježbu, vježbat ćemo zamišljanje.
Obzirom da je iduća subota prva u mjesecu, ajmo zamisliti koliko će ljudi moliti na glavnom zagrebačkom trgu, i koliko će biti bubnjara.
|