MALI SUNCOKRET
21.06.2012., četvrtak
Evo meMeđučin... * „Zbunjeno sam gledao u poluobnaženo telo Kleopatre – Liz Tejlor (koje sam sa radoznalošću i divljenjem gledao u časopisima i novinama) u velelepnom mlečnom kupatilu. Imao sam dvanaest godina i telo jedne holivudske zvezde silovito me je navodilo da osetim svet želje i greha, koji se preda mnom tek otvarao. Tih godina su mi se u glavi mešali neki strahovi i pretnje gimnazijskih profesora, popularne štampe i mojih drugova iz razreda zabrinutih da će dobiti tuberkulozu – i bioskop, kao i masturbacija, razvodnjava detetov mozak, kvari mu oči, odvaja ga od stvarnosti navodeći ga da tumara u zadovoljstvima zamišljenog sveta do koga nikada neće moći da dopre. Verovatno je da su Istanbulci glasno govorili u bioskopima u godinama kad je Kleopatra počela da se prikazuje ne bi li ublažili taj opasni i privlačni susret s „drugim“. * U scenama ljubljenja i vođenja ljubavi koje je turska cenzura smatrala suviše dugim, te ih sekla i skraćivala, a bezobrazna mesta kresala, tiha napetost koja bi obuzela gledaoce i glasna dosetka pretvarali bi se u grohotan smeh u kome bi učestvovali svi. U tim trenucima u kojima su želje bliske i snažne koliko divna vizija na platnu, ali toliko stvarne da se ne mogu zadovoljiti iluzijom, drugi način da se setimo da nismo sami i bespomoćni u mraku i da, u stvari, sedimo zajedno u bioskopu sa drugim sunarodnicima, jesu „petominutne“ pauze davane usred filma, koje Istanbulci još zovu „međučinom“. Protiv sam mudrijaša koji govore da je na Zapadu odavno ukinut taj prekid u kome su siroti prodavci prodavali sladoled na štapiću ili kokice, ili strasni pušači pušili odmeravajući jedan drugog, da je narušavao celinu i bio potpuno nepotreban. Lično mnogo dugujem „međučinovima“. Uključujući i ovaj tekst. Pre pedeset godina moji roditelji su se prvi put videli i upoznali u bioskopu Emek, koji još radi u Istanbulu (tada se zvao Melek), u petominutnoj pauzi nekog filma, kad su zajedno sa prijateljima ustali sa stolica i izašli u hodnik. Zato ja, koji sam za svoje postojanje i taj slučajni susret dužan bioskopu, uvek dajem za pravo piscima koji kažu koliko mu, takođe, i oni duguju.“ Orhan Pamuk, Druge boje (Uploaded by YiotaPam on Jul 24, 2008) |
Hvala Đorđe! 
