MALI SUNCOKRET
06.06.2012., srijeda
ZA SLADOKUSCEIMPLICITNI AUTOR (nastavak) „Romani sjedinjuju deliće mašte koji će nam pomoći da što pre zaboravimo tegobni svet. Stalno pišući širimo te vizije i taj drugi svet činimo još prostranijim, još čvršćim i još ukrašenijim pojedinostima. Upoznajemo ga što više pišemo, i što ga više upoznajemo u mislima nam je sve lakše da ga nosimo. Ako sam u središtu nekog romana i ako ga dobro pišem, vrlo lako mogu da stupim među slike tog drugog sveta. Dok se čitaju i još više dok se pišu, romani su novi svetovi u koje ulazimo s radošću. Oblikovani su da s lakoćom nose vizije koje romansijeri žele da stvore. Oni dobrom piscu nude pouzdan, postojan novi svet u koji će u svako doba dana pobeći i biti srećan, baš kao što pružaju radost dobrom čitaocu. Ako sam makar i malo mogao da stvorim tako čudan svet, osećam se sretnim čim se primaknem pisaćem stolu i svojim papirima. Pitanje je trenutka kada ću izaći iz poznatog, običnog i prosečnog sveta i poći u drugi prostran i slobodan. Često mi se i ne vraća nazad, niti želim da okončam taj drugi svet što se postepeno širi, i dođem do kraja romana. To osećanje blisko je želji dobrog čitaoca koji je saznao da pišem novi roman i koji kaže: „Molim vas, nek vam roman bude poduži!“ Ponosim se time što sam te reči čuo hiljadama puta češće od molbi loših izdavača koji traže da roman „bude kratak“. Kako se događa da plodovi jedne navike usmerene na čovekove lične radosti i sreću, privlače pažnju tolikih ljudi? * * Zašto fantazije koje jesu piščev lek mogu da budu lek i drugima? Zato što me – ako sam sasvim uronio u roman i ako ga dobro pišem, znači ako sam se udaljio od zvonjave telefona, pitanja, zahteva i dosade svakodnevnog života – sloboda koju sam osvojio svojim romanom i pravila bestežinskog raja podsećaju na igre iz detinjstva. Kao da je sve postalo jednostavno i u toj svojoj jednostavnosti počelo da otkriva svoje tajne, poput kuća, automobila, brodova, zgrada koje pokazuju svoju unutrašnjost zato što su napravljene od stakla. Moj je posao da intuicijom osetim ta pravila i da ih zabeležim, da sa uživanjem zavirim u svaku kuću, da zajedno sa svojim junacima sedam u autobuse, automobile i šetam Istanbulom, da nekim šestim čulom izmenim ono što vidim a što mi je dosadno, da se neodgovorno zabavljam, da kroz zabavu nešto naučim (kao što volimo da kažemo deci). Najlepša strana piščevog posla, ako piše kreativno, jeste u tome što može da kao dete zaboravi svet, da se igra kako mu srce želi i da se dok se zabavlja oseti neodgovornim, pa se poigrava pravilima poznatog sveta kao da se igra igračkama i da istovremeno naslućuje da je u pozadini te detinje i nesputane radosti duboka odgovornost koja će kasnije potpuno vezati one koji čitaju. Ceo dan se igrate, ali do tančina osećate da ste ozbiljniji od svih. Sa iskrenošću koju mogu da imaju samo deca ozbiljno shvatate suštinu života, moć neposrednog susreta sa njim. Što više hrabro sami postavljate pravila igre koju ste slobodno izmislili i koju igrate, osećate da će i čitaoci biti zaneti tim pravilima, jezikom, vašim rečenicama, privlačnošću priče i da će vas pratiti. Pisanje je talenat da se čitalac natera da kaže: „I ja sam baš to hteo da kažem, ali nisam bio toliko detinjast.“ April2006, Oklahoma Orhan Pamuk, Druge boje, Beograd, 2011. |
Hvala Đorđe! 
