MALI SUNCOKRET
31.01.2012., utorak
SUSRET 1. „A onda je otvorila stranicu na kojoj je pisalo o Janačeku. Leoš Janaček se rodio 1854. u selu u Moravskoj, a umro je 1928. godine. U knjizi je stajala jedna portret fotografija iz njegovih poznih godina. Uopšte nije bio oćelavio, već mu je glava poput pašnjaka bila gusto obrasla sedim vlasima. Oblik glave se nije mogao razaznati. Sinfonijeta je komponovana 1926. godine. Janaček je živeo u nesrećnom braku bez ljubavi, ali je 1917, kada je imao 63 godine, upoznao već udanu Kamilu i zaljubio se u nju. Bila je to ljubav dvoje ljudi zrelih godina koji su već bili u braku. Janačeku, koji je neko vreme očajavao zbog toga, susret s Kamilom vraća snažnu želju za komponovanjem. I tako jedno za drugim nastaju njegova pozna remek-dela. Jednog dana, dok je s njom šetao parkom video je da se održava koncert orkestra na bini na otvorenom, zastao je i poslušao njihov nastup. U tom trenutku iznenadni nalet osećanja sreće prožeo mu je celo telo, i tako se u njemu rodila melodija Sinfonijete. Imao je osećaj kao da se tada u njegovoj glavi nešto otvorilo i doživljaj da se našao u nekakvom blistavom transu, sećao se on. U to vreme, Janaček je bio angažovan da komponuje fanfare za neko veliko gimnastičko takmičenje, pa je deo motiva za fanfare bila „melodija“ koja mu se javila u tom parku, i tako se rodilo delo pod nazivom Sinfonijeta. Dobila je naziv „Mala sinfonija“... * * * Aomame za svaki slučaj u kratkim crtama u svoju svesku zabeleži biografske podatke i objašnjenja vezana uz kompoziciju. Ipak, tekst u toj knjizi nije joj dao apsolutno nikakvu naznaku o tome šta bi bila ta zajednička tačka između muzike Sinfonijete i nje same, ili bar šta bi ona mogla da bude. Izašavši iz biblioteke ona poče besciljno da luta gradom u sumrak. Povremeno izgovarajući nešto sebi u bradu, a povremeno odmahujući rukom. Ovo je naravno puka pretpostavka, mislila je Aomame u hodu. Ali, meni u ovom trenutku ta pretpostavka deluje najubedljivije. Ili ću bar, dok se ne pojavi pretpostavka koja će biti još ubedljivija, izgleda morati da se ponašam u skladu sa ovom. U suprotnom, moguće je i da ću je negde usput odbaciti. Zbog toga bi verovatno trebalo da ovoj novoj situaciji u kojoj sam se našla dam odgovarajući naziv. Neki jedinstven naziv potreban je i da bih mogla da napravim razliku u odnosu na onaj nekadašnji svet u kome su policajci nosili klasične revolvere. Čak i psi i mačke imaju imena. Ne vidim razloga da novi svet koji je pretrpeo ovakve promene nema naziv. Novi svet ću zvati „Godina 1Q84“, rešila je Aomame. „Q“ kao question mark. Znak pitanja. Aomame u hodu sama za sebe klimne glavom.“ Haruki Murakami, 1Q84, Knjiga 1, Beograd, 2011. (Nastavit će se u...veljači)  |
Hvala Đorđe! 
