MALI SUNCOKRET
28.09.2011., srijeda
ZELENO I CRVENO75 GODINA OD SMRTI: FEDERICO GARCIA LORCA (1898. -1936.) 40 godina šutnje: od 1936. do 1975., od Pjesnikove do diktatorove smrti, u Španjolskoj se o Lorki nije govorilo. “Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku, tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.” OPROŠTAJ Umrem li, ostavite balkon otvoren. Dete narandže jede. (Vidim sa svog balkona) Kosac žito kosi. (Čujem sa svog balkona.) Umrem li, ostavite balkon otvoren BALKON Lolita pevuši seate. Toreadori u horu uzdišu dok berberi po taktu uzdišu dok berberi po taktu glavom njišu. Između metvica i bosioka Lolita crnooka pevuši seate. (Ona Lolita koja netremice u cisterni ogleda belo lice) A POSLE Iščezavaju lavirinti što ih vreme stvara. (Samo pustoš ostaje.) Iščezava srce, izvor želja. (Samo pustoš ostaje.) Iluzija zore i poljupci, sve iščezava. Samo pustoš ostaje. Pustoš valovita. …………… “MOJ prvi direktni kontakt sa fascinantnom temom Lorkine smrti, desio se u Madridu, u proleće 1976. godine, nepunu godinu posle Frankove smrti, u vreme kada je počela da se budi ona druga Španija, a njena prognana deca da se vraćaju u domovinu. “Odlazite li nekada na koridu?” Čovek koji mi je postavio ovo nenadano pitanje, a tek smo se bili upoznali, zove se Fransisko Garsija Lorka. Sem možda po živim andalužanskim očima, u ovom starom gospodinu koji više liči na trgovca nekretninama nego na intelektualca, nikada ne biste prepoznali rođenog brata slavnog Federika Garsije Lorke. Fransisko je tek stigao iz Amerike. Tamo je bio u izbeglištvu, tamo žive njegova deca i deo porodice Lorka. Otišao je iz Španije pre četiri decenije. Vratio se sada kada generala Franka nema više među živima i kada su mnogi počeli da se vraćaju u domovinu. Pronašao sam ga preko zajedničkih poznanika u jednom madridskom hotelu i požurio da sa njim razgovaram pre nego krene u rodnu Granadu. Tamo sada mnogi kreću, jer Lorka više nije tabu tema. Čak se slobodno piše i o njegovom smaknuću i njegovom grobu bez ukopa. ”Znate zašto vas pitam da li idete na koridu, kaže mi Fransisko, koga zovu Pako. Zato što ćete onda lakše shvatiti i razumeti kako je umoren moj brat. Federika su ubili kao bika. Polako, uz odbrojavanje, mučenički. Tako je i sa bikovima u areni: bore se tobože na smrt i na život, a da njihov život šanse uopšte nema...”. Korida na koju sam, svakako, išao ime je za borbu sa bikovima. Ona se skoro svakog nedeljnog popodneva organizuje u arenama španskih gradova. Bikove zaista ubijaju sporo, nemilosrdno, u fazama, uz treštave zvuke muzike i ritualno ljudsko kočoperenje. Ta borba sa bikom traje dvadesetak minuta, a završava se smrtnosnim zamahom toreadorovog mača, koji za izmučenog, iskrvarenog bika, koji se jedva drži na nogama, dođe maltene kao samilost. Kad sam razgovarao sa Lorkinim bratom Pakom u Madridu je bila u toku fijesta “San Isidro“, najveći spektakl borbi za bikovima u svetu. Dvadeset dana uzastopce, svakog dana “tačno u pet po podne”, kako je pevao i Lorka, u monumentalnoj areni “Las Ventas” toreadori ubijaju šest bikova zaredom… Pesnik bez oporuke (Lorka) DODATAK: 26.09.2011. POSLJEDNJA KORIDA U BARCELONI – ŠPANJOLCI SE OPROSTILI OD MATADORA Nakon odluke Katalonije, niz gradova, uključujući i Madrid, donijelo je odluke u kojima koridu proglašavaju kulturnim nasljeđem. (T. Rudeš, J.L.) |
Hvala Đorđe! 
