MALI SUNCOKRET
31.01.2010., nedjelja
SNIJEG MI DOBRO STOJI
Gotovo sam zaboravila kakav je snijeg koji pada 30.sati. Kako je lijepa i svečana nedjelja pod snijegom.
Izvlači iz mene neku pritajenu radost koju nosim, tihu kao misao. I dobro mi „stoji“. Ispratimo s njim ovaj dugi siječanj; poželimo KAUBOJIMA žuto zlato; i, pustimo da majstori još malo pričaju o tom: „Pošto su vodili ljubav, Ka i Svila su, zagrljeni neko vreme ostali da leže potpuno nepomični. Čitav je svet bio tako tih, a Ka tako srećan da mu se učinilo da je prošlo mnogo vremena. Samo zbog tog razloga, spopade ga neko nestrpljenje, pa skoči iz kreveta i pogleda kroz prozor. Kasnije će razmišljati o tom da je ta duga tišina bila najsrećniji trenutak njegova života i pitaće se zbog čega je, izašavši iz Svilinog naručja, prekinuo taj jedinstveni trenutak sreće. Zbog neke užurbanosti... ................................. Kasnije će Ka pomišljati i da je najsrećniji trenutak u svom životu prekratio jer nije mogao da izdrži preteranu sreću. Ali u prvi mah dok je ležao u Svilinom zagrljaju i nije znao da je toliko srećan, u njemu je vladao neki spokoj, a to je bilo toliko prirodno da je i zaboravio bio zbog čega mu je život ranije bio nešto između osećanja zlopaćenja i uznemirenja. Taj spokoj ličio je i na zatišje pred PESMU, s tim što bi se, pre no što pesma dođe, čitav smisao sveta ukazao potpuno ogoljen, a on bi osetio neko ushićenje. Unutar ove sreće takvog prosvetljenja nije bilo - bilo je neke jednostavnije i detinjastije čistote: kao da je smisao sveta trebalo da iskaže naglo poput deteta koje tek uči reči. -Čovek dok je srećan, ne zna da je srećan. Godinama kasnije zaključio sam da sam kao dete bio srećan. U suštini, nisam. Ali nisam bio ni nesrećan kao u potonjim godinama. U detinjstvu me nije zanimalo pitanje - biti srećan. .................................. Vratio se u krevet i snažno obgrlio Svilu s leđa. „Ima jedna radnja u čaršiji“, reče. „Puštali su jednu jako staru pesmu Pepina Di Kaprija koja se zove 'Roberta'. Gde li su je našli?“ U sobi je Ka popušio cigaretu gledajući napolje kroz prozor. Sneg više nije padao; na pustoj, snegom prekrivenoj ulici, obasjanoj bledom svetlošću uličnih svetiljki, vladao je nekakav umirujući nepokret. Ka je veoma dobro znao da je spokoj koji je osjećao imao mnogo više s ljubavlju i srećom no s lepotom snega. ................................... Neko je pokucao na vrata. Ugledavši pred sobom Svilu, Ka se pomeo. „Samo o tebi razmišljam, ne mogu da spavam“, rekla je Svila kad je ušla. Ka je znao da će do jutra voditi ljubav... Bilo mu je neverovatno - moći zagrliti Svilu, a ne premetnuti se kroz agoniju čekanja! Dok se te noći sa Svilom voleo, shvatio je Ka da postoji neko mesto i dalje od sreće, da mu sve dosadašnje životno i ljubavno iskustvo nije dovoljno da oseti taj predeo van vremena i strasti. Prvi put se u životu osetio toliko smirenim... Njegovo je telo, dok je vodio ljubav sa Svilom napredovalo uz njenu harmoniju, otkrivši neku melodiju za koju Ka pre toga nije ni znao da obitava u njemu. S vremena bi na vreme sveo oči i, i u snovima što nose rajski dah letnjeg raspusta, ugledao bi sebe kako trči, osetio bi kako je besmrtan, kako u avionu koji pada jede jabuku kojoj kraja nema, budio se njušeći Svilinu toplikastu kožu koja miriše na jabuku, u svetlosti što je dopirala spolja blagonarandžasta i u boji snega, izbliza bi se zagledavao u Sviline oči, a kad bi video da je budna, da i ona njega ćutke posmatra, osećao je kao da su opruženi poput dva kita što se jedan uz drugog odmaraju u plićaku i shvatio je tada da leže s rukom u ruci. ......................... Očaran neverovatnom krasotom krupnog snega što je padao budeći svojevrsni doživljaj običnog a magičnog ponavljanja, sasvim usporavajući na ćoškovima zaleđenih pločnika veoma lagano se spustio niz Ataturkov bulevar. U potonjim će se godinama pitati zbog čega će lepotu snega u Karsu, prizore što ih je video lutajući zavejanim trotoarima grada - tamo negde dole troje dece guralo je sanke uz uzbrdicu, a u izlogu fotografske radnje „Svetlost“ odbleskivalo je zeleno svetlo jedinog karskog semafora – zauvek u sebi nositi kao žalosne i nezaboravne RAZGLEDNICE.“ (Orhan Pamuk, Sneg) |
Hvala Đorđe! 
