MALI SUNCOKRET
27.01.2010., srijeda
PORAZI, VEZE I BEZVEZE
Kad bi prijatelji mojih prijatelja znali što ovi pričaju o njima, bilo bi jednako strašno kao kada bih ja saznala što moji prijatelji svojim prijateljima pričaju o meni.
Nitko nije uspio točno odgovoriti na pitanje kakav vam je muž rod. Zna se šta je prijatelj, kum, jaran, rođo i zemljak. Zna se tko vam je najbliži, bliži i daleki rod...ali muž? Muž je muž. Kako sam dvanaest godina u staro doba nezaposlena čamila na burzi rada bez pomoći ove prve značajne skupine, naravno i druge, oslonila sam se na jedini mi rod, muža. I kada sam se napokon, zasluženo, pomislih ja, zaposlila vizavi njegova ugleda, ode sve bestraga. Nisam više išla na burzu; godinama sam čamila u kući u novom dobu i opet pratila u stopu uspon mog jedinog roda, muža. Kako je on nelako, ali umješno prebrodio vrijeme tranzicije, pokušah se i ja uvući u polu obrtničku shemu njegovog poslovanja, pa uspješno završih prigodni tečaj s upisom novog zvanja u staru radnu knjižicu bez staža. I kada je sve bilo spremno za start, podsjeti me on, ne bez straha, na „naš slučaj“ i rekosmo na glas: ne ponovilo se. Jebeš moje pare. Možemo mi i ovako. I ponovismo ono od nekad: nek' im (san) bude kao nama! tad. Jer, muž je muž. I nije ti ni rođo ni kum, a moj meni ni zemljak. I opet ja ostadoh ekonomski nesamostalna, neostvarena, „bogu iza nogu“, a mužu za leđima...ili na leđima, ha ha. Čeprkam, kemijam, nekad tugujem, nekad se radujem, i sve zbog istog. Ma jok... ne zbog onog baksuz, pehista, ugursuz...nego...bezveze! Neki mi zamjeraju, a neki kažu: blago tebi! Ovo bi u sretnim zemljama bila priča o porazu, ali u "poraženim", priča sa sretnim krajem. Ujedno, zgodan podsjetnik na to kako ste vi došli do posla koji ste željeli. |
Hvala Đorđe! 
