MALI SUNCOKRET
02.12.2009., srijeda
SMRT KNJIŽEVNIKA
"Milorad Pavić (Beograd, 1929), srpski prozni pisac i pesnik, istoričar srpske knjizevnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta (predavanja: Nova Sorbona u Parizu, Beč, Novi Sad, Regensburg, Frajburg, Beograd). Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine.
Njegova dela imaju preko 70 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Pavić je od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Slavu u Srbiji i inostranstvu stekao je romanom "Hazarski rečnik", koji je objavio 1984. godine." Do 1984. godine: "Medju njegovim najpoznatijim delima su i "Istorija srpske književnosti baroknog doba" 1970. godine, "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo" 1971. godine, zbirke priča "Gvozdena zavesa" (1973), "Konji svetoga Marka" (1976), "Ruski hrt" (1979), "Nove beogradske priče" (1981), "Duše se kupaju poslednji put" (1982)." Od 1984. godine: • Andjeo s naočarima • Devet kiša i druge priče • Dictionary of the Khazars • Drugo telo • Dve lepeze iz Galate i druge priče • Hazarski rečnik • Interaktivne drame • Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade • Kutija za pisanje • Poslednja ljubav u Carigradu • Predeo slikan čajem • Sedam smrtnih grehova • Šareni hleb / Nevidljivo ogledalo • Šešir od riblje kože • Unikat • Unutrašnja strana vetra • Vrata sna i druge priče • Zvezdani plašt: Astrološki vodič za neupućene "BEOGRAD (30. 11. 2009.) - Književnik Milorad Pavić preminuo je danas u 13.10 časova od posledica infarkta u 81. godini." O sebi: “Ja sam pisac već dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom. Rodjen sam 1929. na obali jedne od četiri rajske reke u 8 i 30 časova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po astečkom horoskopu Zmija. Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedju ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemačkom okupacijom prinudno naučio nemački. Tada sam kradom naučio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj štenari, gde sam se našao bežeći od anglo-američkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant počeo je da mi daje časove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutčeva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je učenje jezika bilo vrsta pretvaranja u različite opčinjujuće životinje. Voleo sam dva Jovana - Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma). Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noć mi se u snu slatko lepila za oba obraza. Do 1984. bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najčitaniji. Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti u vidu priručnika za gatanje kartama tarot. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protiče, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih budućih, koje po svoj prilici neće nikada biti napisane. Na moje zaprepašćenje knjige su mi do sada prevedene 73 puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kritičari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica. Znao sam da ne treba dodirivati žive rukom kojom sam u snu dotakao mrtvaca. Najveća razočaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate. Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu - srpskog naroda. XXI vek za mene je počeo pre vremena, 1999. godine, trećim bombardovanjem, kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti." (Milorad Pavić) (izvori: mnogi) |
Hvala Đorđe! 
