MALI SUNCOKRET
12.09.2009., subota
PONOĆNI POKLON
Hvaleći jednom doba dana koje najviše volim, a to je ovih par iza ponoćnih sati, kojih se na sreću, iako iz pomalo žalosnih razloga, nisam morala odreći...jedan meni drag „poznanik“ simpatično reče da i njemu „svane“ kad dođe ponoć.
Vrijeme je to mog mira...bilo da čitam, gledam odabrani film, planiram ili nešto piskaram, osjećam se dobro jer je to uz stvarni početak i početak mog novog dana. I sve moje je tad najviše sa mnom. Ponekad sam umorna da napravim nešto svoje, ali nikad toliko da ne bih ostavila na ovom mjestu nešto tuđe, nešto pročitano što sam zavoljela nekad ili ono što mi svojom ljepotom ne da mira u mome sad. Pa neka to bude i večeras kao moj ponoćni poklon. Još se ne mogu rastati od Novog života: „Bavio sam se mišlju da se ne pomerim s mesta, da sam samcit ostanem da sedim na svom sedištu i nastavim da gledam srceparajući film koji zovem svojim uspomenama, ali je kiša koja je tukla po krovu magirusa toliko zgusnula moju tešku melanholiju da sam se uplašio da više neću moći da izdržim. Iskočih napolje zajedno sa putnicima koji su štiteći glave novinama i najlon kesama , gackali i skakutali po blatu. Razmišljao sam kako će mi prijati da se umuvam među ljude, pojedem čorbu i puding, odagnam misli opipljivim zadovoljstvima i da tako, umesto da se kidam stalno gledajući u retrovizoru deo života koji sam za sobom ostavio, duga svetla svojih mentalnih farova racionalno usmerim ka delu puta koji se preda mnom pružao i konačno se sredim. Popeh se uz dva stepenika , maramicom obrisah kosu, uđoh u osvetljenu salu koja je smrdela na prženo ulje i dim cigareta, začuh neku muziku i zadrhtah. Sećam se da sam se, poput iskusnog srčanog bolesnika koji predoseća da mu se bliži srčani napad bespomoćno koprcao u pokušaju da preduzmem neke mere i prebrodim krizu. Ali nisam im mogao reći da isključe tu muziku sa radija, jer je to bila ista ona pesma koju smo Džanan i ja , držeći se za ruke, slušali kada smo se sreli posle sudara. Nisam mogao ni da dreknem da pokidaju sa zidova sve te fotografije domaćih glumaca kojima smo se nas dvoje toliko smejali dok smo jedne noći jeli u ovom restoranu. Pošto u džepu nisam imao tabletu nekakvog nitroglicerina koji bi delovao na napad tuge, onako reda radi, uzeh tanjur čorbe, parče hleba i duplu rakiju, stavih sve to na poslužavnik i povukoh se za jedan sto u ćošku. Dok sam čorbu mešao kašikom, u nju počeše da kaplju moje slane suze. Nemojte mi dozvoliti da, poput pisaca što imitiraju Čehova, svoju patnju pretočim u arogantnu sliku, u kojoj bi trebalo da sudjeluju svi čitaoci, o tome kako je velika čast biti ljudsko biće, već dajte da iz te patnje izvučem neku pouku, kako bi učinio jedan tradicionalni, orijentalni pisac. Ukratko: ja sam želeo da se odvojim od ostalih, da sebe vidim kao nekog posebnog, nekog ko ima cilj kakav niko drugi nema. A ovde vam je to zločin koji se ne prešta. Sebi rekoh kako sam tu nemoguću viziju dobio iz čika Rifkijevih stripova koje sam čitao kao mali. I tako ponovo pomislih na ono o čemu čitalac koji voli da izvlači pouke uveliko razmišlja: na mene je, dakle, Novi život ostavio toliki utisak zbog toga što su me za njega pripremale knjige moga detinjstva. Ali, pošto, poput starih majstora basni i poučnih priča, ni sam nisam mogao da poverujem u pouku koju sam izvukao, moja je životna priča ostajala to što jeste, samo moja priča, a to mi nikako nije ublažavalo patnju. A moje je srce već uveliko bilo izvuklo taj surovi zaključak do kojeg je moj um tek lagano stizao: u pratnji muzike s radija, počeo sam da se gušim u suzama. ................ Uto mi, gledajući me pravo u oči, priđe jedan stariji prodavac s pletenom korpom u ruci... „Pusti“, reče. „I to će proći. Uzmi jednu mentol bombonu. Prijaće ti.“ Na sto mi je spustio jednu kesicu mentol bombona marke „milina“. „Koliko je to?“ „A ne, ne. To ti je poklon od mene.“ Kao kad detence nasred ulice udari u plač, a dobri čika mu da bombonu. E tako sam i ja, kao to dete, pogledao tog čiku sa velikim osećajem krivice. Čiku, to je onako, od milošte, možda i nije bio toliko stariji od mene. „Mi smo danas konačno sve izgubili“, reče. „Zapad nas je progutao i pregazio. Nema više gde nam se nisu uvukli, u čorbu, u slatkiše, u gaće. Dokusurili su nas. Ali jednog dana, makar za hiljadu godina, okončaćemo mi tu zaveru, zauvek ćemo ih izbaciti iz naše čorbe, iz naših slatkiša, iz naših duša. I tada ćemo im se osvetiti. A sada ti lepo pojedi tu mentol bombonu i ne plači uzalud.“ Da li je to bila uteha koju sam tražio, ne znam. Tek, razmišljao sam o njoj pažljivo neko vreme, poput deteta na ulici koje za ozbiljno uzme bajku koju mu čika na ulici ispriča. A zatim mi na um pade jedna misao koje su se držali pisci rane renesanse ili, recimo, Ibrahim Haki iz Erzuruma, i u njoj pronađoh novu mogućnost utehe. Zamišljajući, baš kao i oni da je tuga jedna mračna i štetna tečnost čije je izvorište u želucu, odakle se razliva sve do glave, reših da povedem računa o tome šta jedem i pijem. .............. Dok sam gledao te linije osvetljene dugim svetlima autobusa, setio sam se onog refrena. Znate, ima jedan refren koji u umornom autobusu, umorni, utučeni putnik, dok se točkovi satima okreću istom brzinom, motor jauče istim tempom, a život se ponavlja u istom ritmu, izvlači iz dubina svoje duše i ponavlja ga zajedno s dalekovodima koji promiču: Šta je život? Vreme je. Šta je vreme? Udes je. A udes šta je? Život je; udes, novi život je... Eto, tako sam ja to ponavljao...u tom magičnom trenutku... ...poželeo sam da mi otkrije tajnu vremena, udesa, spokoja, pisanja, života, novog života. Ali uzalud.“ Laku noć. |
Hvala Đorđe! 
