MALI SUNCOKRET
16.03.2009., ponedjeljak
VRIJEME ILI DANASKao obično, kasno sam sinoć uključila TV da bih znala o kojem se svečanom domjenku radi, a ni danas mi se neda pregledati program da vidim otkud toliko različitih ljudi na okupu. Svi skockani, veseli, nekako važni, slušaju svoj pametni glas...Šta se to slavi, pitam se, a nije mi ni važno, jer me cijeli dan muči pristigli SMS...obavijest o plaći. Sjela plaća, ali nešto se smanjila, utanjila kao štrafte na divnoj košulji jednog gosta na pomenutom domjenku. Nešto mi nije sjelo. Zovem muža da pitam jel' to neka greška, a on mi ljutito odgovori da jeste greška zvana istina. I uvijek u sopstvenoj nemoći tražim izlaz u knjizi, pa ne mogu odoljeti da dio ne izdvojim...drugi gradovi, ista vremena...puna Ludviga. "Uvek sam se divio sposobnosti nekih ljudi da slažu a ne trepnu, i Ludvig se u tom pogledu pokazao kao osoba izuzetnih sposobnosti. Mogao je on i celu noć da ne trepne i još pri tom da vas gleda pravo u oči. Gledao je kao kobac, kao kobra, kao sama kob, naprosto vas gutajući tim ogromnim hipnotičkim očima... ............. ...učinio da se svi prostru pred njim, da svi za njim ponavljaju tu izmišljenu priču, tu fantaziju, taj falsifikat o tome kako je on promenio svet, što i nije teško kada je Beograd u pitanju, taj palanački velegrad, u kojem, se kao u svakoj palanci, najviše poštuju oni koji su navodno uspeli, bez obzira na to što takvi najčešće najmanje vrede i što među njima dominiraju biznismeni sa mračnom prošlošću, pevačice narodne muzike, pisci petparačkih bestselera i poneki fudbaler. Fudbaleri bar moraju da trče i uvek su u opasnosti da im neko u sudaru slomi nogu ili da im se pokidaju ligamenti, pa za njih još imam neko razumevanje, dok se ostali čak i ne oznoje a već su im džepovi puni para. Beograd, iz nekog krajnje nerazumljivog razloga, slavi ih i veliča, dok za one koji mukotrpno rade, koji se muče u znoju lica svog, nema ni najmanje sluha. Ipak, jednom godišnje u nekoj svečanoj prostoriji, okupe gradski oci navodnu društvenu elitu i dodele nagrade pravim radnicima, onima koje smo nekada nazivali trudbenicima, ali ta vest ne uđe čak ni u televizijski dnevnik, u kojem je sve vreme rezervisano za onaj drugi društveni sloj kome nije dovoljna silna žuta štampa, već se preliva i u ostale novine i nedeljnike, pa je otuda sasvim svejedno koje novine ili nedeljnike kupite, svi pišu isto jedino što oni "ozbiljni" pišu o svemu detaljnije, analitičkije, kako vole da kažu... u kojima se analiza svodi na prepričavanje znatno kraćih tekstova iz žute štampe, uz posprdne i sarkastične komentare... I ja ih kupujem, s tom razlikom što ja ne vjerujem svemu što piše u njima i kupujem ih samo da bih se razonodio, da bih uz jutarnju kafu imao šta da pročitam mojoj ženi, bez obzira na to što se ona za to vreme trudi da čita nešto iz Danasa ili Vremena, ili nekog trećeg ozbiljnog glasila, i prevrće očima kada se nakašljem pre nego što počnem da čitam. Međutim, kada počnem da čitam, ona se polako prepušta zvuku mog glasa i ubrzo znam da me sluša, niko ne može da odoli tom povišenom tonu, tom veličanstveno nakinđurenom stilu žute štampe, toj jezičkoj magiji besmisla,, i posmatram, dok i dalje čitam, kako počinje da maše glavom u ritmu tih tekstova, iako i dalje pilji u Vreme ili Politiku, ili neko treće ozbiljno glasilo, pretvarajući se da do nje ništa ne dopire. A na kraju, kada zaćutim, ona brže-bolje lizne prst i prevrne stranu, nastojeći da što ubjedljivije odglumi svoju nezainteresovanost, kao da ja nisam primetio da je sve vreme do tada gledala istu stranu svog nedeljnika, zaneta u ono što sam joj prenosio iz žute štampe, i čak me pita kako mogu to uopšte da čitam, taj, taj, taj, zamuckuje ona u potrazi za pravim rečima, užas od primitivizma, to, to, to nasilje nad zdravim razumom i gotovo uvređeno ustaje i odlazi u trpezariju, odakle će kasnije dopreti njen glas dok telefonira nekoj svojoj prijateljici, kojoj će, znatno kasnije, jer ti razgovori mogu da potraju i po nekoliko sati, ponoviti nešto od onoga što sam joj pročitao, mada će uvek naglasiti da je to čula u pekari ili bakalnici ili kod FRIZERA. I uvek je posle toga sledio smeh, onaj njen pomalo nervozni smeh koji je, meni bar, uvek bio signal da nešto od onoga o čemu govori nije istina." (David Albahari, Ludvig, Beograd, 2007.) |
Hvala Đorđe! 
