Prva večer
Evo, došla je i ta večer. Spavan večeras sam, nigdi nikoga oko mene, spustija se brat odozgar reka mi da iman gori večerat, ali je onda vidija da ja i nisan baš gladan....neka tišina, tuga, šta li...samo šuškanje makinje za suđe i to je to i zvuk tipki na tipkovnici... Šta san falija, šta san Bogu skrivija, mučidu me pitanja, a onda promislin....gren to izbacit iz sebe, gren bacit dvi batude..... Jema več dvi godine ne zajebajen se, ne bacan baze...a prije san se ruga sam sa sobon....Bože dragi ubilo me.... Šta daje, kako daje....ne znan...Oču li se ikad više u životu smijat? Poć vanka? Školovat se? Iman li ja još snage za to, valjda... Tija bi bit dici na ponos, a valjda oču, jer samo jedno znan da nikad neću bit oni na zidiću s bocon pive u ruci...mada nikoga ne osuđujen, svak je jema svoju vlastitu bitku i svak se s njon nosija kako je moga... Volin dicu, volin nju, oprosti mi Bože, ali nju pogotovo... i šta sad bit ode ka neki Jeti, Robinzon i čekat da se ništo dogodi!? Ma nima smisla, gren daje, u niki novi svit, u borbu za boje sutra....bitku san izghubija, ma rat nisan, ne pridajen se.. i šta piše; OST'A SAM AL' 'JUBAVI PUN.... i tako i je, a ta jubav ona nikad neće umrit, ona je jača od svake nepravdei znan doće dan, svaniće oti dan kad će me ona tit, samo oću li ja bit tu ne znan, al9 znan jedno...znaću da je oti dan doša, jer je ćutin, ćutin svaki njen uzdah, ćutin njen miris.....zatvorin oči, udahnen kroz nos i ćutin je,....tu ispri mene....tu je, i znate bilo nan je lipo, i opet će nan bit lipo...., volili smo se, nismo mi četvero dice napravili onako, iz zajebancije....ne, to su plodovi jubavi, a ta jubav ona je još tu, samo čeka momenat da jopet uskrsne, da se propne, da se pokaže.....samo se nadan da ću i ja bit tot....Bože dragi...
Oznake: fusbal
31.03.2016. u 21:16 | 5 Komentara | Print | # | ^Jopet prvidan, ovi uskršnji
....evo završija i današnji dan, dio smo stvari priselili. Još je pola ostalo, ali rekla je moja Ruže da će ona to pomalo. Posli obida ja i najstariji išli na neku utakmicu, a naša Ruža nas odvela i dovela. Tija san i malo više pomoč, al san unutra u sebi osječa neku nervozu pa san radije iša na utakmicu nego da grintan. Znate šta se dogodilo danas, evo i sad mi suze gredu. Pustila me da je zagrlin i to dva puta i da je poljubin i to četiri, dva u čelo i dva u justa ona slaka ka najslaji krokanat. Nije odgovarala ali mi je rekla daj nemoj me sad ljubakat samo mi otežavaš...i prista san, nisan je više dira da je ne naidin, ali mi je bilo lipo, osječa san se ka da letin na oblakima, pojubija san opet one lipe šesne usne šta ji jubin po sto puti svaki dan u mislima i bija san sritan i još san i evo me u posteju a ona je u dnevnon boravku i volin je, volin je ka i prvega dana volin je i lipo mi je, puno lipo....
Oznake: utakmica života
28.03.2016. u 21:05 | 0 Komentara | Print | # | ^Uskrs i njegov ponedijak
.......jučerašnji dan počeja čestitkon, čin sak izliza iz sobe čestitala mi je i pojubila u oba obraza, davno nan se usne nisu spojile, ma isto mi se posli bilo ža umit. Išla je radit i nije joj baš teško padalo. Ma i razumin je, zaposlila se posli 20 godina prvi posal, a mlada i vesela ekipa na poslu, naravno da joj to dojde ka odmor od svega, neki njen svit koji pripada samo njoj i baš je zadovoljna i neka je. Dvoje stariji bili na ponoćki, nisan ji ni čuja, a treći se diga pod laganon fibron, dok je najmlađi uz negodovanje iša s menon na misu i to pješke šta mu je jako teško palo... Mislin ipak je Uskrs i on se pričešćije za dvi sedmice, skoro je proplaka, a štaš ma neka gredu ća od mene isto in ne smin popuštat e. Posli je ieto bija zadovoljan jer je zaradija pet kun šta je bija miran i kad smo došli doma već su stigli baba i dida moji, pošto žive u drugom mjestu, a ovdje ja i brat jedan iznad drugoga sa svojin obiteljima, bar do sada. I onda smo nakon čestitanja mi muški ptipnuli poslu pripreme vatre na kominu da bi ispekli dvi peke jer nas na okupu ima priko deset, a volimo svi fala Bogu dobro izist. Ruže je s poslon završavala u 3, a mi smo obit namistili u 3 ipo, ali nije stigla., došla je oko 4 izjubila se sa svima i priključila nan se. Iako će idući misec dana bit fešte pričesti i krizme, pa ćemo opet bit skupa(ali zato šta moramo) nekako osječan da nan je ovo zadnji blagdan da smo skupa i baš zato san posebno gušta u zajedništvu. Daj Bože da san u krivu, al sve me straj. Popodne san joj pridložija da odemo do njenog oca i da mu čestitamo, a i sestra joj je tamo stigla iz Zagreba, druga je Španjolskoj skupa s materon i familijon. Rekla je da ga neće ni nazvat, jer su se nikidan pokarali a ja zato nisan zna. Pustija san jedno deset minuti, a onda joj ipak reka da nazove da joj je to ota, a i Uskrs je, iako to njoj puno ne znači. Međutin poslušala me je i bilo mi je drago. Na kraju joj je sestra došla kod nas, a oca je iskrcala kod rodbine, a on joj je poručio da ona dođe tamo. To mi je bilo glupo da dida ne dođe čestitat unucima, ali bolje nego da se nisu vidili. Dok se ona vratila ja san iša leć, jutros se usta i evo ode već uru ipo ovo pišen. Muka mi je jerbo danas selu u novi stan, gredu ća od mene, a ja ću najveći teret podnit, ma tako mi je cili život...Srce mi se cipa, suze gredu same od sebe, nika mi tuga u očima. Jo da je to izdržat..
Oznake: koji dan
28.03.2016. u 06:59 | 0 Komentara | Print | # | ^Priča četvrta
....e na proliće 92-ge škola pri kraju, rat jebi ga, gine se na veliko, ja se tajno prijavija u vojsku, a stara mi ka odličnon očeniku bira koji bi fakultet upisa....tri dana posli mature dolazi poziv i postajen za 20 dana hrv. vojnik, ali i također materi za jubav upisujen fakultet. E tu još da napomenen upravo mi došlo pismo iz Norveške, očedu da dojden u nji igrat balun, neki fjord, Lofoten se zva, a gradić nekibsa S ne mogu se sitit, a ja(koja budala) ji odbija ponosno, kao žao mi je ali rat je iman važnijeg posla(još iman to pismo...). Metar i osandeset, 75 kila i gren u vojsku. Sam sebi izgledan ka specijalac iz američki filmova.. Danas s odmakon vrimena pitan se čemu sve to? Bi li manje vridija da san studira, danas znan da ne bi, ali tada..... Šta me tada vodilo......domoljublje.....avanturizam......dokazivanje....komu, čemu, zašto. Ma ko će sve to razumit. Uglavnon, vojsku odslužija, večinu na crti i to naravno svojevoljno.. Napokon se vratija kući misli stara, a ja se sad dobrovoljno i to tajno prijavih u brigadu. Ovaj put na teren odoh bez pozdrava, ostavija pismo na stolu u kući. Otpriline; Ja san na terenu, ne čekajte me, doću kad bude smjena... I opet se danas u sebi pitan zašto o ne nalazin odgovor, ali ničega mi nije ža.... Ipak su to lipi dani bili, mislin koliko toliko je li, dani ponosa i slave, hehe. Napokon, demobiliziran UNPA zone i slično, a ja na fakultet, hm stara došla na svoje....20 godina i krećen ma studij. Zgodan samo tako treniran nogomet, iman 72 kila i metar i osandeset. Iman i podsvjest koja me još uvik boli, svoju tajnu koju niko ne zna, od ženski bižin ka vrag od tamjana, a one za menon trču, svi oko mene jebači, sorry na izrazu, skoro svaku veče s drugon, a štaš takva smo ekipa, a ja sve uspješno izbjegavan. Bože moj, ne mogu, ne smin, neću, neću nikad imat curu nikaaaaaaaddd.. I tako dvi godine studija prošlo, a ja još uvik uspješno eskiviran. Svaki dan san u društvu s najlipšin curama u našen selu, ali na pristoj udaljenosti, muči dobro je govorin sam sebi, valjda neću nijednoj popustit....a možda bi se tija pridat, već su mi 22....
Oznake: brzo
23.03.2016. u 21:29 | 0 Komentara | Print | # | ^the voice
Na tv_u The voice i s gušton bi ga pogleda, sa svojon dicon i ženon, al ne mogu....ne,ne nisu još otišli nego mi stalno suze gredu na oči i povlačin se u sobu uz izliku da san umoran. I ostavljan mamu patku četiri pačića složeni ka sardine oko tv_a. E sad kad san se dobro isplaka i izjeca sad bi moga štako i napisat, a e. Ma eto, ne bi tija da dica vide moje suze, iako pretpostavljan da ji osječaju, ali eto straj me, straj me da sutra s nekin odmakon ne bi nedaj Bože osuđivali mater svoju, da je ne bi krivili, mislin nakon nekog vrimena, ako dica u sebi budu tražili krivca......KRIVAC, koja bezvezna rič, a kako samo riješenje problema puno bolje zvuči, bez obzira ko je za šta kriv, ali nažalost samo smo.ljudi pa nan je nekako u naravi tražit Pedra. Evoluira san, ustvari tako se osječan, postala mi je bitnija njena sriča recimo, nego da mi se vrati. A i da se vrati Bože, ne znan više kako bi i jeli to uopće moguće. Možda zato i plačen jer san svjestan da je sve manje i manje šanse da ikada više budemo zajedno. Ali ne, to ne znači da pristajen volit, ne nikako, samo počinjen još jače i žešće, ali tiho i u sebi da niko ne vidi. Samo me straj da mi srce ne pukne od priviše jubavi, ali neće, srce je šta se jubavi tiče ka jama bez dna.. Ma evo i zabotavija san koja mi je bila ideja vodilja kad san počeja ovi post pisat, pišen na mobotelu i utrnili su mi prsti, svako treće slovo falijen, pa brišen. A e, baš san razmišlja kako je to lipo ode pisat jer puno vas koji me čitate mi dajete podršku, a nekako san mislija kad san počeja pisat, ma ko će sinko čitat tvoje pizdarije, koga to zanima, a sad, sad san nekako ponosan na Vas sve u ovon virtualnon svitu jer i Vi ste moja snaga. Eto ne mogu više badat po ovon mobu. Bolu me prsti a ić...
Oznake: posteja meka i pusta
19.03.2016. u 20:40 | 10 Komentara | Print | # | ^Priča treća...
...nekako u toj srednjoj školi me uvatija vrhunac puberteta, prve prave zaljubljenosti, ali.....ali uvik san bija zaljubljen samo za sebe. Nikad nisan ima hrabrosti nekome reč da san u njega zaljubljen eto, ali san svojin ponašanjen to pokaziva i dava do znanja tako da su manje više sve cure u koje san se zaljubiva to skužile, al' me nisu baš obadavale, naime, neritko bi mi se dogodilo da kad bi se ja ka oladija od nike ženske da bi ona poludila za menon, a ja ka ja, nisan tija bit s nekim da bi se kurčija da svi vide ja iman curu, odnosno da se igran s nečijin osječajima, nisan taj tip, ali u mojoj mašti.....eeeeeee....e tu san bija mislin najjači, niko nije moga maštat ka ja. S mašton san s curama svugdi bija: i na puston otoku, i na snigu, i kraj nalipšeg izvora i u safariju , ma šta ću sad nabrajat...to su viruj te mi bile najlipše bajke nikad ispričane. E sad ta sridnja škola meni solidnon učeniku s te strane nije bila problematična, išlo je sve glatko, ali zajebane su to godine bile.....'89,'90,'91......počelo se gledat ko je ko, Srbin, Rvat, Musliman, vojno lice, katolik, Bože prosti, za nas dicu neki brzi razvoj doađaja. Kad smo tribali postat momci počeja RAT...umisto da gledamo ženske plave, crne, brinete...mi smo razglabali koji je bolji kalašnjikov ruski, srpski, kineski rumunjski, ili možda zbrojovka ili argentinka, heckler(&koch).....ma svašta. Zabranjena maturalna večer, iskurzija( s razlogon, jer jebi ga pa je Vukovar, Knin, Drniš...gine se...). U meni raste nacionalni zov...na gardiste gledan ka na junake iz neki američki filmova, ma oni to i jesu...). Al' šta.....nešto šta nisan tada vidija.....ukralo nan MLADOST, one duge šetnje u noći one prve ljubavi, ma sve ono lipo ča se more dogodit mladon čoviku........ Nasuprot toga meni se dogodilo nešto, nešto o čemu nisan moga ni sanjat da će se meni dogodit, nešto šta san dvadeset i pet godina potisnija u sebe i nikad nikome nisan priča o tome, e sad prije po godine kad san i to izbacija napokon iz sebe tražeći u tome ispriku za svoje greške koje san činija, nije mi niko virova, odnosno svi misle kao da je to neka priča iz mašte......a nije,......... nije tako, dogodilo se tako, splet okolnosti. Budala me iskoristila, popija san dvi pive i po litre vina, ali u kasnin šesnestin, odnosno nepunin sedamnesti i to je bilo dovoljno da ne buden potpuno svjestan sebe........i tako mlad nevin i naivan izgubin nevinost s pederčinon u žbunju proklinjuči dan kad san se rodija. Doduše kad san svatija šta se događa izvuka san se opizdija ga nogon i izbija mu bar dva zuba, ali obiližija me za života.........Kako meni, zašto meni, pa di , pa kako,,......ajme meni, zašto.......i odlučija san mučat i ne govorit nikome.......o Bože zašto meni, pa šta san ti ja napravija, zašto Bože, zašto???? Nemogu judi, evo i sad mi gredu suze i jecan, drugi put ću nastavit, jerbo nije lako......mislin, možda nisan triba ni počinjat, sad se sičan sve više i više detalja, a mislija san da san sve zaboravija, da i cipela se sičan jebi ga, zašto baš mene, zaštooo.......
Oznake: lezi dole
16.03.2016. u 20:32 | 11 Komentara | Print | # | ^....sritan ti dan žena.......
Eto jube moja, još koji dan i ti ćeš se skupa s dicon zauvik odselit iz ovog našeg doma šta smo ga gradili već skoro dvadeset godin, u podstanare kažeš čin nađeš mašinu za prat robu greš.......e ali još dok nisi otišla mogu ka šta san i sinoć ti potajno ubacit toblerone čikolatu u tvoju boršu da te ugodno iznenadi kad je otvoriš.....To je jedini način da ti čestitan ovi tvoj dan, jer izgovorit to ne smin, jer ti kažeš da san se tek sad sitija i onda počinjemo......rigat vatru......Jube moja sritan ti dan žena i nek ti bude svaki dan,,,,,da moga san ti čestitat i na drugi način, recimo oprat suđe, ali to san već napravija, oprat kuću, i to san napravija, oprat i osušit robu i složit u ormar, i to san napravija, oprat auto, a štaš i to san napravija, odvest maloga u likara u grad, a e i to san....a skuvat obid, e jesan i to, ništa tebe više ne može razveselit jedino da ti rečen da gren ča, i iša bi, ma niman di......da nije naše dice uša bi u prvi tonobil i adio kućo moja, a ovako, ovako ne mogu, otič ću, ali moran ić na sigurno, moran ić samo onda kad osiguran posal, jedino tako......rekla si da me ne moš vidit nacrtanog još prije po godine i da ideš ća i da ćeš odvest dicu......ali još si tu, znan da greš za koji dan.......ali ja još uvik uživan u svakon provedenon trenutku zajedno.......ljubav ti se udunila al je moja još veča, ovi je put nekako naopak, težak, priko najoštriji stina,a ja čekan oni dan šta će doć i da rečeš ono šta si več ijadu puti u mojoj glavi, u mojin snovima, u mom srcu rekla......A DA PROVAMO MI JOŠ JEDANPUT::::::,(oče, oče, doće oti dan je ja za njega živen......za godinu, dvi deset, pedeset, al' će doć jer ja za njega živen i znan da oće.......nije utopija i sve ovo između šta će se dogodit neće bit bitno.....samo ja i ti, kad opet postanemo MI........i naši mali biseri, svo četvero, opet će bit sritni...) Jube lipa, nek ti ove suze moje reču da ti iz ovega ludeg srca stvarno želin sritan žena dan...............
08.03.2016. u 15:46 | 14 Komentara | Print | # | ^...ko je kriv!?..
...jema bit da se svi to pitaju.... e vidite, a ja nisan. Mislin, moja jubav je uvjerena da san ja izazva prekid, vi koji čitate se pitate ko je?, a ja......ja ne......ja ovod pišen da se vidi kako je bilo i ča je bilo......ko je kriv ili nije kriv, šta se mene tiče je potpuno nebitno, bitan je brak, familija, ali.....ali tega više nima, pa je sve nebitno. Nisan ja ovod da i Vi koji čitate sudite, ne ja san ode da pišen i da oni koji se pripoznaju učidu na mojin greškan i da ji ne ponavljaju, jer ja, ......ja bi se pri par godin kleja životon u moju Ružu, a sad, ma i sad bi opet jer ja nju i dalje volin, neka me ne šljivi ni dva boba....skupa je s menon pod istin krovon, spava eno na kauču u dnevnon boravku, stan je već iznajmila i plaća stanarinu, ali ne gre ća jer nima uvjeta za stat u stanu, a ja da san muško davno bi je špedija, ali nisan......kad odu meni će ostat 50 ijad kun kredita, 15 ijad kreditne kartice, dajnersa 40 ijad, minusa pet ijad, dug za struju 5 ijad,.....i sve ću ja to vratit....., a štaš kad nisan muško i moš mislit, još mi zakonita reće da jesan li ja svjesan da ću morat plačat alimentaciju, e još san zaboravija i dičiji već godinama gre na njen račun 2 ijade kun....
E sad....kad ovo sve se pročitat, odma bi judi minjali karte i rekli:..ma vidi kurbetine ča zajebaje poštenog čovika, ali nije tako, istina je negdi u sredini. Svako ima svoja nika objašnjenja za i protiv. Ja mislin (hm ja mislin, neš ti mene...) da nije tribalo ovako završit, ali ništo na šta ne mogu utjecat, šta ću sad...Mislin, utjecaj na život dice je bespovratan, oni friž na srcu ča ćega nosit dok su živi me najviše boli, ja ta sva četri na svon nosin i još i peti, oni njezin......ali nekako opet se ponavljan, Bog je tako zamislija, neka tako i bude...
A ja nikako da počnen priča prva, priča druga....doša san do osamneste, a jeman ji 43, ovin tempon za deset godin ćete skužit ča je bilo, ako budete živi, hahha....Inat, hm, vrlo zajebana stvar,.
Oznake: deep night
06.03.2016. u 00:08 | 1 Komentara | Print | # | ^Život gre daje...
......U šali me judi zezaju da evo najboji vratar u iduči godinu dan, jer upravo san takvu titulu i osvojija na veteranskon turniru u Rovinju. Mislin, naravno da mi to laska, pa kome ne bi...ali sto bi titula zaminija za prvo misto jer bili smo drugi, odnosno miljun osobni nagrada za jedan pogled moje draga žene......e pogled, pogled, šta se čudite...? Ali ne bilo kakvi pogled, oni pogled od prije dvadesetak godin kad me gledala, a oči joj sjale ka oltar u crikvi, ka najsjajnija zvizda na nebu, a iz pogleda viri jubav, ona istinska i prava, ona kad ne moraš reč ni rič, a sve razumiš, kad se voliš, kad si u jubavi izabran, nima veče sriće........ali nema tog pogleda, nema osmjeha, ima samo jedna surova stvarnost.....našli su stan, relativno blizu "naše" kuće da me dica mogu posječivat na dnevnoj bazi ....."ako želu"..., a svi znamo da nije to isto, da nismo više jedna familija, ne ligamo pod isti krov. Kaže moja žena da je bolje tako, da ako ostane s menon da će obolit na živce i da nema pravo uzet dici zdravu mater, a ja je pitan šta je s ćaćon, zašto misli da njega ima prav vazest, al je on dici manje bitan, pa zamuknen....ne ne želin se svađat, ne opet, to nas je i dovelo do ovega, nesrića i zvizda crna. Rekla je da ide ća, da je našla nove mlađe prijatelje i da se u njiovon društvu dobro osječa i virujen joj da je tako, ali ja mislin da je tako najlakše pobić ća, ma to nije rješenje problema, nije ni dici primjer, ali eto tako je kako je. Ide ustvari nać sebe ja mislin....A ja, .....ja ću ostat sam u 90 kvadrata....Hm, baš lipo, šta prije ću nać posal negdi vanka......10.4 je najmlađem pričest, a 1.5-og ćeri krizma, posli tega moran priko granice jer ću sam u ovoj kući samo venit. Bolje kad već nisan uspija sačuvat svoju familiju da oden vanka zaradit koju kunu da bi "sutra" moga pomoč dici u pokretanju posla i školovanju da oni lakše brode kroz život. Daće Bog, neka me vako kaznija da patin, barenko bi mi triba pomoč na tu bandu, zna On koliko u meni još dobrote i jubavi jema za drugi svit....
Pa kad jednon zaradin koju kunu, kad otvorin firmu, zva će se "Druga šansa"........i to ona koju ja nisan dobija.....ma neka nisan, nek je glava na ramenu.....
Oznake: jopet na PCju
02.03.2016. u 17:25 | 5 Komentara | Print | # | ^