Na tv_u The voice i s gušton bi ga pogleda, sa svojon dicon i ženon, al ne mogu....ne,ne nisu još otišli nego mi stalno suze gredu na oči i povlačin se u sobu uz izliku da san umoran. I ostavljan mamu patku četiri pačića složeni ka sardine oko tv_a. E sad kad san se dobro isplaka i izjeca sad bi moga štako i napisat, a e. Ma eto, ne bi tija da dica vide moje suze, iako pretpostavljan da ji osječaju, ali eto straj me, straj me da sutra s nekin odmakon ne bi nedaj Bože osuđivali mater svoju, da je ne bi krivili, mislin nakon nekog vrimena, ako dica u sebi budu tražili krivca......KRIVAC, koja bezvezna rič, a kako samo riješenje problema puno bolje zvuči, bez obzira ko je za šta kriv, ali nažalost samo smo.ljudi pa nan je nekako u naravi tražit Pedra. Evoluira san, ustvari tako se osječan, postala mi je bitnija njena sriča recimo, nego da mi se vrati. A i da se vrati Bože, ne znan više kako bi i jeli to uopće moguće. Možda zato i plačen jer san svjestan da je sve manje i manje šanse da ikada više budemo zajedno. Ali ne, to ne znači da pristajen volit, ne nikako, samo počinjen još jače i žešće, ali tiho i u sebi da niko ne vidi. Samo me straj da mi srce ne pukne od priviše jubavi, ali neće, srce je šta se jubavi tiče ka jama bez dna.. Ma evo i zabotavija san koja mi je bila ideja vodilja kad san počeja ovi post pisat, pišen na mobotelu i utrnili su mi prsti, svako treće slovo falijen, pa brišen. A e, baš san razmišlja kako je to lipo ode pisat jer puno vas koji me čitate mi dajete podršku, a nekako san mislija kad san počeja pisat, ma ko će sinko čitat tvoje pizdarije, koga to zanima, a sad, sad san nekako ponosan na Vas sve u ovon virtualnon svitu jer i Vi ste moja snaga. Eto ne mogu više badat po ovon mobu. Bolu me prsti a ić...
Post je objavljen 19.03.2016. u 20:40 sati.