Dajem ti noć

Hajde, usidri me ako znaš!
Daj da pustim korijenje!

Ja otkad znam putujem…
Nikako da napustim unajmljene sobe…

Ti imaš dom? Imaš ulicu i broj?
Ja otkad znam presjedam…

Mene vlakovi pozdravljaju u prolazu.
Pitaju zašto me nema.
Kažem rijetko se vraćam gdje sam bila.
Osim možda u prolazu…
Onako…nenamjerno.
Avioni su već druga priča…
Katkad su postaje do različitih destinacija iste, znaš?


Hajde zarobi me tu u prolazu!
Stala sam. Let mi ima zakašnjenje.

Misliš da će noć biti dovoljna
da me okuješ uz moj tihi pristanak?

Rijetko sam noću glavu gubila.
Ali evo, potrudi se. Bar toliko si sebi dužan.
A tko sam ja da ti to pokušaj zabranjujem…

Previše ti pričam o svojim putovanjima dok mi vežeš zapešća
Ali ja sam ti od onih koje rijetko stanu kad treba…
Pa svašta izgovaram što mudri prešute iz kurtoazije…
Neću te uvrijediti namjerno,
Prije iz navike, suptilno i slučajno.

A pitaš me gdje putujem...
I otkrila bih ti možda...
Ali moji ciljevi se sami biraju.
Malo je tu sličnosti s planovima koji ih pokušavaju ukrotiti.
Što ćeš… ona je takva. Sloboda u meni lako nadglasa moje ja.
Katkad se pitam je li sudbina obzirnija…
…


Probudio si se? Nisam te htjela trznuti iz sna.
Zaspao si dok sam pričala. Ma, znam…nije te rijeke riječi lako pratiti.
Ulijevam ti mir? Zato si zaspao?
Oprosti… nije mi bila namjera. Ja sam ti sva takva…slučajna.
Ali, gle, vrijeme je prošlo…a ja…ja bih trebala poći.
Ma znam, rado bi me zadržao.
Žao mi je. Nisi je nagovorio. Od mog mira i mojih bujica topline si zaspao.
…
Rekla sam ti… Nisam za jednu noć…
A nisam ni za jutra koja slijede.
Evo, putnici su se već okupili… ne smijem zakasniti.
Nisi me osvojio… idem im se pridružiti.
…




Ne gledaj tako…

Možda jednom budeš more.

Možda jednom budem brod.

Možda me nećeš sidriti, a ipak ćeš me imati.

Do tada… Do tada je bolje da sam budeš brod.

Oni uvijek, baš uvijek pronađu svoju sigurnu luku.