Lastana

Jel se iko uopće više sjeća one epizode kad me nazvala depresivnozaljubljena frendica dok sam kuhala sataraš za zimnicu, pa molila očenaše da mi ne upadne mobitel u sataraš tijekom savjetodavne telekonferencije?

E pa nazvala me i danas. Jebote, ko da ima kameru pa vidi kad radim nešta pipavo i onda se sjeti jaukat kroz mobitel o svom nazovimo ga ljubavnom statusu. Ja se primila slagat neke nareske - eto nje.
- Jesi u gužvi?
Držim mobitel negdje između glave i ramena i slažem nareske, šta ću sad od nje. Reko - nisam.
- Ma ja uvijek zovem kad nisam dobro jebiga, šta mogu kad ti jedina znaš slušat.
Pa kreće verbalna epopeja o onom njenom tamo nekom švaleru koji je i kad sam kuhala sataraš jeo govna i sanjario, a sad su se stvari dodatno pogoršale jer ga je par puta uvatila u debeloj laži. Pa je trenutno u igri gluva misa, al ga prati na fejsbuku i špijunira kome šta lajka.
- Zamisli ti, prokljuvim ja da on prati jednu moju bivšu frendicu, a nisu uopće prijatelji na fejsbuku. Mislim prati, nonstop joj nešta komentira i ostavlja lajkove. Bitno da meni ne stigne ni poruku poslat a kamoli nazvat jer je jako zauzet.
Meni pada nož na pod i na jedvite jade izbjegavam da mi se ne zabode u stopalo, jer držim jebeni mobitel onak kak sam već rekla i slažem nareske dok slušam šta ona priča. Razmišljam da mu odem iščupat i ruter kojim se spaja na jebeni fejsbuk, i džigericu, i ruku kojom piše, jer ja na miru nemrem napravit ono šta moram zbog njegovih šta lajkova, šta verbalno - pisanih govana koje ostavlja štokuda po tuđim zidovima.
- Zamisli, ja ga nazvala, neće mi se smeće javit. Poslje četri sata mi poslo poruku da je u velikoj gužvi i srce nakeljio.
Razmišljam da mu uz ruter, džigericu i pogane ruke iščupam i srce i da mu jebem sve po spisku jer moram ić dalje za poslom a ona mi objašnjava gdje je sve pronašla njegovu meljavu.
- Bitno da za mene nema vremena, govno jedno dalibi govno. Kad god mobitel zazvrnda ja skačem ko budala, mislim - on je, a ono frendica javlja da joj se oštenila kuja, jedanajst komada. Pa dođe mi da se objesim.
Razmišljam o tom da ja njega objesim, naravno koristeć vileda gumene rukavice, da više smeće sjaši sa interneta i da ja ne moram slušat njene žalopojke. Jer šta god joj krenem reć - ona me prekida i nastavlja dalje.
- A da znaš samo šta je komentiro onoj...
Tu mi, na moje ogromno olakšanje, Sony Experia pada na pod i gasi se. Sreća da je pao, jer mi je glava ostala ko Kvazimodu zakeljena za rame i otpo mi je ionako sjebani vrat i došlo mi je da iz tih stopa idem nać majmuna i počupat iz njega sve vitalne organe.
Ostavljam mobilni uređaj na podu, završavam slaganje narezaka i konačno razmišljam o nečem normalnom.

Naprimjer, kolko je bilo bolje dok nije bilo jebenog fejsbuka pa se nije moglo lovit ničije krivine. Ubila me žena u pojam.

( da ne ispadne da izmišljam - evo corpus, šta delicti, šta delikates, konačno složeno, fala svim svecima )