Situacija oko paketa

Kad god imam posla s poštanskim pošiljkama il odlaskom na poštu ja uvijek imam granična vantjelesna iskustva.

Pa sam došla doma s posla, jurišno naložila kamine, izvadila glavicu kiselog kupusa za dinstat i sjetim se da u sandučiću nisam našla obavijest da mi je svaštanešta stiglo u paketu koji mi je poslala moja lipa sestra. Tu gore vatre, kupus iznijela na terasu da ne smrdi u kuhinji, a ja ću nazvat službu za korisnike da vidim u kojoj je fazi moja pošiljka. Znate kak to već ide - dobro došli, za više informacija o bla odaberite jedan, za blabla odaberite dva, za blablabla odaberite tri etcetera. Odaberem ja broj, ispušim jednu, a govorni automat svakih trideset sekundi ponavlja - svi operateri su zauzeti, pričekajte još nekoliko trenutaka. Pa tak jedno pedeset puta. Konačno se javi operater, da kak mi može pomoć. Istrtljam ja svoj problem, kaže on dajte mi broj pošiljke. Pa kak da vam dam broj pošiljke, ja sam primaoc a ne pošiljatelj. E onda nazovite pošiljatelja da nek vam da broj pa opet nazovite nas da nek mi pogledamo gdje je zapelo.
Nazovem ja moju lipu, pročita ona meni broj, ja ga zapišem i opet nazovem službu za korisnike. Opet - dobro došli, za više informacija o bla odaberite jedan i da ne pišem sve - odaberem broj. Ovaj put traje četrdesetosam puta duže, jebemti govorni automat datijebem. Konačno se javi operater, da kak mi može pomoć. Ja opet istrtljam svoj problem i dam mu broj pošiljke. Šuti, pa još malo šuti, pa kaže - nema tog broja pošiljke nigdje. Kako nema, sad mi žena pročitala sa cedulje, jebemti broj. Da nek ode ona na poštu provjerit šta je s tim navodno krivim brojem, nemre on meni pomoć jer ne vidi ništa.
Ja opet nazovem moju lipu, a muž od moje lipe se obuje i odmaršira na poštu da vidi ko je tu lud. Nas dvije lajemo, ja pečem šnicleke i režem kiseli kupus. Eto muža s pošte, poljubio vrata - radno vrijeme do osamnajst nula nula. Tu sad meni padnu klapne ko mužu od moje lipe prije desetak minuta, pa ja smaknem kuvanje ustranu i obučem se i udarim prečicom na poštu, a sve se obazirem da me ne dobavi kakav čagalj ( navodno ih ima tamo, oću još od čagljovitisa obolit ak me ugrize ). Stižem na poštu sa dušom u nosu deset minuta prije zatvaranja, znojna ko da sam boksala s Kličkom.
Istrtljam po treći put ženi na šalteru svoj problem, sad bez govornog automata, ona uzme papir sa brojem i ulupa ga tastaturno u komp i kaže - pa paket je kod nas, šta oni nisu vidjeli koju vražju mater? E sad je meni odmah lakše, jer ko prvo ušlo se u trag odmetnutom paketu, a ko drugo znam šta me čeka u kutiji.Pa s kutijom dosrljam kući, pristavljam kuvanje nazad i jedem smokve ravno iz kutije, i odmah sam manje ljuta na operatere koji nisu u stanju ulupat točan broj u komp.

Srećom ih nije dalo za kirurge, pa ti bi vadili bubrege umjesto krajnika.