Snaga interpretacije

Nešta se razmišljam, kad bi recimo operne pjevačice imale proporcije ko Žena zvana Toplomjer, pa HaEnKa bi bio rasprodan tridesetpet godina unaprijed, ko za novogodišnji koncert u Beču.
To bi se moralo proširivat zgradu da ima dupli broj mjesta ( šta sjedećih, šta stajaćih, da se bolje vidi na stejdž ), a karte bi se razgrabile u roku trinajst sekundi. Pa kad rulja nadre u operu, treba kordon zaštitara da spriječi krvoproliće još kod ostavljanja kaputa u garderobi, sjedanje neću ni spominjat.

Al to je samo fikcija. Jer Toplomjer tek usput proizvodi zvukove sumnjivog podrijetla, više nazalno neg oralno, al to ionak nije bitno. Ono šta je bitno je slijedeće, nasumičnim odabirom:
- dekolte dovoljno dubok da su drugarice cicke više vani neg unutra; potrpa ih se u opravu il majicu tek tolko da se ne vide baš skroz do kraja, po mogućnosti i da materijal malo vuče na prozirnjavu, jer onda intonacija uopće nije šuplja, šta od pogleda šta od materijala
- oprava il suknja dugačka taman da ovlaš prekrije bokove; šta će koju vražju mater bit zamotana ko mumija, još pod reflektorima, pa se sva skelji od znoja i nemre pjevat sve i da hoće, jer je kolje haljina za koju šnajdarici treba četrnajst metara materijala i to duple širine
- štikle minimalno deset centimetara, šta više to bolje; pa kad se u tome zaštrika nogama ko metiljavi preživač, koga više briga za stihoklepstvo il glazbenu podlogu, mogo bi svirat i „Zeko i potočić“ u pozadini
- mejkap dovoljno jak da izdrži ekstremne uvjete, znači podpuder, puder, oberpuder i umjetne trepavice i sva ta šljašteća čuda za ukrašavanje lica i naličja, uz naravno medna usta trostruko uvećana raznim kozmetičkim pomagalima e da bi zvuk koji iz njih izlazi bio šta bliži savršenoj interpretaciji
- savijanje i presavijanje kojeg se ne bi posramila ni žena od gume, naravno onolko kolko se može na štikletinama tankim ko čačkalice
To je otprilike sve šta je potrebno. I to je jako dobro, jer ne zahtijeva upjevavanje, tonsku robu s bendom ( šta će joj bend, ak se baš mora pusti se neki plejbek il nešta takvo ) i dobro ozvučenje. Izađe sama i riješi sve probleme i dileme oko nastupa. Protandrlja vamotamo par puta, malo se ispreklapa, malo gurne tu i tamo nekome dekolte u nos, pobere pare i ode kući. Šta će se smarat izvedbom i jel kiksala intonativno koji put, to su sporedne stvari.

Pa kad bolje razmisliš, blago onima koji uživaju u takvoj vrsti ( ak se to može tako nazvat ) glazbe. Barem ne moraju ćubit na sjedalu par sati dok prođe uvertira, pa prvi čin, pa drugi čin, pa nedajbože trećeg čina i velikog finala. Ovo je puno kraće i učinkovitije. Ja bi se usudila reć da na svoje obožavatelje djeluje ko Prokulin kapi kod očobolje.
Al ja radije slušam operne pjevačice. Meni ne treba okrepa vidnog polja. Radije duet cvijeća od karanfila.