Cirkus

Razgovarali smo o željama neki dan. I sad, poslije raznih realnih i nerealnih želja, izdvojila mi se jedna učenice koja kaže: „Moja želja je da radim u cirkusu, da obilazim države i gradove i ne živim u kući“
Naravno, brzo se presaberem oko zadnjeg dijela rečenice, dijete je savršeno sretno sa svojim roditeljima i shvatim da ta želja ima više veze sa cirkuskim šatorom što je danima bio postavljen u gradu.

Ne znam ko nije želio da radi u cirkusu? Sjećam se kad je prije rata došao neki cirkus čijeg vlasnika je moj tata ne znam ni ja kako, znao. Pa nas je taj vlasnik vodio u obilazak, mimo radnog vremena. Lavovi, tigrovi, slonovi što plešu Lambadu, majmun što mi je dao da ga držim u krilu...sve me fasciniralo i pomalo skretalo pažnju sa pogleda na njegovu desnu ruku. Dok onako normalno nije rekao, kako mu je lav odgrizao tri prsta desne ruke. Tad sam se pomalo ohladila od želje da radim u cirkusu, mada me onaj dio oko putovanja i obilazaka zemalja privlačio i dalje. Dok nisam shvatila da to mogu i bez cirkusa.

Uglavnom, Nemirna me nagovori da odemo gledati predstavu, ona je valjda jedina odrasla osoba koju znam da je rekla da bi i danas voljela da radi u cirkusu...cirkus je italijanski, Embell Riva i...nisam pretjerano ostala fascinirana. Doduše, nemam više ni deset godina, ali eto.

Prvo, klauni...ne da mi idu na živce, nego se ježim na njih. Svi ti gegovi, folovi, pljuskanje vodom, izmicanje stolica... bez veze. Nisu mi se sviđali ni kad sam dijete bila. I trauma nad traumama, dok oni tako trče u krug tražeći potencijalnu žrtvu među publikom, samo se uhvatim kako se skupljam na stolici i smanjujem i ponavljam, nemoj mene, nemoj mene...sreća, nisu me izvukli. Ovog momka što je sjedio dvije stolice ispred mene je slon doobro ispljuskao vodom...

Onda, životinje, hajde slon, hajde noj, hajde kamile...ali kad izleti nosorog, e tu sam se dobro trznula. Onako izbliza izgleda sve samo ne miroljubivo. Jedino što mi je prolazilo kroz glavu je bilo-puška za uspavljivanje, nadam se da je nekome pri ruci-Dovoljno je reći da je bio među publikom, pet sekundi. Pet.

I povrh svega zmije. Išle smo ih gledati u pauzi, i dok su u zatvorenom, super su mi zanimljive.

Ali kada je izvukao amazonsku anakondu dugu 7 metara i kad je krenula prema nama i oni svi potrčali da je zaustave i njoj nešto prskalo iz onih zuba...ne bi mi svejedno.

Eh onda, jahačice slonova

akrobatkinje na trapezu

fascinantno, nema šta.

Dok malo bolje ne pogledaš pa ne skontaš da ti je ta ista crnka prodala kokice na ulazu i da ti je krotitelj zmija poništio karte...pa onda pomislim da ni taj cirkuski posao, kao nijedan drugi, nije idealan. Niti je ono što si kao dijete zamišljamo

anna