Ovo malo duše

(by anna)

Neki dan je ovaj film bio na TV-u, prikazuju ga mislim kvartalno, svaka tri mjeseca, no ne mari, opet sam sjela i pogledala ga. Po vjerovatno deseti put, ali ni ne brojim više. I baš govorim Srodnoj Duši kako uvijek počnem plakati kad stavljaju Pujdu u prazan vagon i zatvaraju vrata, a njemu samo njuška i glava proviruje i on ih ispraća pogledom...I onda ona kaže da nije zaplakala godinama. I tu se ja zamislim.

Kad sam zadnji put plakala? I onda shvatim da zapravo često zaplačem i bez pravog razloga. S razlogom, bez razloga, u pms-u, bez pms-a, uz tužni film, reklamu, pjesmu...plačem, najnormalnije. Koliko često vi plačete? Plačete li uopšte? S razlogom ili bez razloga?

Kad imam razloga, plačem neke vrele suze. Te su najgore. Sreća pa se ne dešavaju često. Kad si bespomoćan da uradiš nešto konkretno i promjeniš tok sudbine. Te suze plačem samo u rijetkim slučajevima tipa Bolesti, Smrti, Raskida i drugih većih životnih katastrofa protiv kojih se nemaš sredstava boriti, možeš jedino plakati. Postoje suze koje znače čisto samosažaljenje. Te suze mrzim iz dna duše. Tad mi dođe da samoj sebi opalim šamar i kažem: „De se saberi“. Kad sam pod pms-om, dovoljno je da gledam tinejdžersku seriju i suze krenu na izjavu tipa: „Volim tvoj um i tvoje srce...“ Pms i samosažaljenje kod mene se često drže za ruku. Kad sam samo tužna, plačem (ja ih zovem) filmske suze...jer kad se pogledam izdvojeno, sama sebi ličim na neku glumicu koja glumi u filmu „Annin život koji ne teče baš po planu“...tad mi suze tiho klize niz obraze i majke mi svaki čas očekujem da će neko iz mase viknuti „Cut!“...

I onda dođe tako Srodna Duša i kaže da nije zaplakala godinama. I ja sad onako, malo u šoku pitam: „Zašto? Mislim, drago mi je i hvala Bogu da nisi plakala, ali mislim...zašto?“ ona odgovara :“Pa nemam razloga, fino mi je u životu, zadovoljna sam, bilo bi pravo nezahvalno od mene da plačem, jer kad vidim kako neki ljudi koji imaju baš razloga za plač, ostaju jaki, bez veze mi da ridam na pravdi Boga“. I tu se ja opet zamislim. Pretjerujem li? Jesu li suze znak slabosti? Trebam li kad me boli i kad mi se stisne u grlu jednostavno progutati sav taj negativitet i nastaviti dalje. Trebam li suze koristiti kao ispušni ventil poslije kojeg se osjećam bolje i lakše? Na ovo pitanje mi je Srodna Duša odgovorila: „Može ti i smijeh biti ispušni ventil“...Istina, slažem se i primjenjujem, često, jednako kao i suze. Samo što nikad do ovog momenta nisam smatrala čudnim, niti sam suze posmatrala kao nešto čudno ili neobično, ili nešto što ne valja...jednostavno su sastavni dio moga života. Jednako kao i smijeh.

Interesantno, ali ne volim vidjeti muškarca da plače. Znam da i njih jednake brige more kao i nas žene, ipak smo svi mi samo ljudi, ali...nekako mislim da muškarci moraju imati samokontrolu kad je plač u pitanju. I ako u nešto ne vjerujem onda su to muške suze. Da se ogradim, ovo je isključivo na osnovu mog iskustva. Nisu svi muškarci isti, baš kao ni sve žene.

Kad sam već kod samokontrole...Trebam li razvijati takvu samokontrolu pred samom sobom i ne dopustiti da se ogolim pred sobom i budem ono što jesam. Jer često u životu, pred ne tako bliskim ljudima nosim masku. Posljednjih godinu dana naročito. Masku -pokaži-svima-da-si-dobro-iako-to-nisi... I zato su mnogi povremeni učesnici u mom životu komentarisali: „Pa super si ti podnijela Raskid...“ Aha, kako da ne, niste bili sa mnom kad se iz čista mira probudim u tri ujutru i ne znam šta ću sa sobom...

Plač pred drugim ljudima ili plač u javnosti...par puta što mi se desilo, bilo je sa debelim razlogom i to pred Rossom, Srodnom Dušom i Tripletom koje su mi druga porodica. Znači nije da pravim show program od svog života...niti volim ljude koji to rade. Suze kao sredstvo manipulacije sam oduvijek smatrala odvratnim. Pa čak i kao dijete sam smatrala odvratnim kad bi se moje drugarice iskrenule od plača ne bi li dobile lutku koju su zapikale...Znam osobe koje i danas primjenjuju ovu taktiku u poslu, u ljubavnom životu...i danas mislim da je to odvratno.

Da zaključim.

Anna: Ti misliš da sam ja slaba osoba zato što plačem ponekad?

Srodna Duša: Ne mislim. Samo si emotivna.

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.