Dobar...biti ili ne biti, pitanje je sad

(by rossa)



Večeras smo Anna i ja popile kaficu sa našim dragim prijateljicama, Tripletom i Srodnom Dušom. Naravno, priča je krenula i eto tako, prepričavajući događaje od nedavno po ko zna koji put smo se zapitale koliko se danas isplati biti dobar. Dobar čitaj “pošten”, čitaj “ne želiš forsirati bilo šta” i šta-ja-znam, čitaj “neka sve bude po pravilima finog ponašanja”.
Pa i dalje želiš biti fina nadajući se da se dobro dobrim vraća i imaš ogromno strpljenje i vjeruješ da će i za tebe biti sreće, samo eto postoji tako neki red u kojem svi stojimo i čekamo dio svog kolača. Ili meni najgora varijanta, u slučaju kad ne bude onako kako sam se možda ponadala da će biti, neko me potapše po ramenu i kaže “Bit će bolje”. Drugi put kad mi to neko kaže, sazvat ću sve svece i zamoliti ih da me spriječe da tog nekog ne opalim al’ pošteno, nego da samo uspijem izgovoriti…KAD? Kad će to bolje? Ma doviđenja s tim forama…radije mi ništa ne govori.

Dešava se da osobe lijepog izgleda (ma u biti nebitno, lijepe ili manje lijepe, eto pristojne reći ćemo), obrazovane, svojim ponašanjem ne sramote ni sebe ni one koji su s njima i koje sve svoje vrline doživljavaju kao sasvim normalnu stvar, ne sjedaju nikom na glavu zbog ovog ili onog što su postigli u svom životu, šta rade? Pa ništa, sve češće posmatraju kako neke njihove suprotnosti bolje prolaze od njih. Sve je postalo neka borba, vrline se preispituju, neke vrline se više ni ne smatraju vrlinama. Tipa, “OK, pametan je on i fino odgojen, emotivac al’, ma dajj…za šta je konkretno sposoban? Jel’ dosadan? Hoću li umrijeti od gladi kraj takvog? Joj, jest on dobrica al' ga začas možeš prevarit’”. Ili još gore, “To je dobrica kakve nema, njega ćemo prevarit’”. I tako dalje.

Danas izgleda da u određenim situacijama što vještije zaobiđeš neka pravila, da bi postigao ono što želiš te da sebi zacrtaš kako cilj zaista opravdava sva sredstva, to će ti biti bolje.
Ustvari, ja to posmatram sa strane, grozna mi je pomisao da bih nekim svojim postupkom mogla povrijediti nekoga ko to nije zaslužio. Ne bih mogla biti mirna, mirno spavati i buditi se.

Ali ipak, dok ne pokažeš zube nekim ljudima, oni te neće niti cijeniti niti uzimati za ozbiljno. Ovo iz iskustva govorim. Pa jel’ ja prvo moram biti đubre da bi se nečiji gard spustio i ja bila uvažavana zbog svega onog što jesam, pa da onda zube pokazujem kroz lijepe osmijehe? I, of kors, normalnu komunikaciju koju smo od starta mogli imati?

Nekad mi bude žao što sam se morala pomiriti s činjenicom da su ljudi dobri tek onda kad to pokažu na bilo koji način. Da je skoro pa rizično prilaziti svakome misleći da je dobar i da se prema ljudima moraš ponašati onako kako i oni prema tebi.

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.