Iz zrcala me gleda neki drugačiji ja. Njemu oči nisu mutne i ne miriše na ustajali znoj. Brada mu nije stara pet dana, a od nemarnih šiški na licu on nije dobio prištiće. Lice mu nije masno i ne sluša cajke. Čita filozofske knjige i uživa u jazzu, na njega ne laju bijesni psi kada prođe ulicom. One ne kasni na posao jer je na tom poslu šef pa mu se nitko ništa ne usudi reći. On je gospodar svoga dana, može otići na gablec kada to poželi i sigurno neće jesti deset deka Posebne iz Konzuma. Ako bi već i ušao u tu trgovinu, prodavačica će ga ljubazno pozdraviti te sjetno opsovati kada izađe van. Ništa mu neće reći u lice, izbjegavat će njegov pogled. On ne nosi manduru već fino odijelo, na njega ne seru ptice jer ionako ima dosta sreće. Nekada je bio najbolji student, od njega su prepisivali kolege, a svi ostadoše na prvoj godini. Djevojka mu nije debela i ne radi kao konobarica. Ne voli je, niti ona voli njega, ali tako lijepo izgleda dok šeće pored njega. Ševi se sa njegovim najboljim prijateljem,ali dobro, njegova je žena puno bolja u krevetu. Ne voli kada ljudi prose na ulici, uvijek ih prijavi policiji. Ne živi u predgrađu, ima stan u centru. Ne smeta mu buka, ipak je u centru. Ne zna zabiti čavao, niti prepiliti dasku ali je zato jako dobar s oružjem. Svake ga večeri čisti i skuplja hrabrost.

Iz zrcala me gleda neki drugačiji ja, svakog mi je jutra sve sličniji, ali znam da to još uvijek nisam ja.
Još jedan dan. Moj odraz u zrcalu. Identičan. Razlika je samo u tome što ovaj s druge strane drži pištolj uperen u mene. Pucanj. Krhotine. Ja.