utorak, 15.03.2005.
Bez naslova
 Čekali smo to proljeće, čekali, čekali, čekali i čekali. I sad nam je došlo. I što sad? Ništa. Jutros me uhvatila kihavica, bliži se sezona alergijske hunjavice, ludilo. Razmišljam o pokretanju vlastitog biznisa. Imam par ideja, al' nemam love. Nemam baš ni hrabrosti. Eh, da mi je bar pola one hrabrosti koju sam imala sa 16, 17 ili 20 godina! Ne bih razmišljala ni sekunde, nego ravno grlom u jagode, pa kud puklo da puklo. Nu, što sam starija sve se više bojim ružnih scenarija koje sa sobom možebitno donose radikalne promjene, da nešto ne krene po zlu, da ovo, da ono... Baš je to bezveze. A znam da mi je tako i tako svejedno, znam da se loši scenariji mogu dogoditi i bez mojih akcija i intervencija. Ali nekako me strah izazivati sudbinu. Pa ću zato eto i dalje tu cendrati po webu da mi je teško, da imam malu plaću (ali redovitu, bogu fala), da si ne mogu ništa priuštiti, da kržljam tu za ovim stolom svaki dan najmanje osam i pol sati, ali ću za kompenzaciju bar moći sama sebi reći da mi je netko drugi kriv. Jadno. Mislim da se ona hrabra, ambiciozna i neustrašiva šesnaestogodišnjakinja sad crveni od srama u nekom paralelnom svemiru. |
