Lito se malo, pomalo bliži kraju.Osjeća se mir u zraku.
Mir u moru. Gradu. Na rivi.
Čak je i udaranje mora drugačije…. ima neki poseban zvuk. Miran. Lagan.
Opuštajući. Spokojan.
Možda čak i malo tužan. Sjetan.
Jesen se nazire u boji mora, neba.
Jesen se osjeća u mirisu.
Nekako posebnom.
Kraj lita se osjeća u suncu.
Blago miluje…. Ne prži.
U kraćem danu.
Ali lipo je…. lipo….. mirno.
Toplo.
Sad mi je u glavi totalna praznina.
U glavi mi je svašta, i ništa, i lipo, i grubo i posebno.
I ono samo moje.
Pribiren polako po mislima.
I znam zašto je to tako.
I onda gledam ove svoje slike. Slike ovog cvića iz kamena.
Pa se sitin nekih svojih postova. Meni najdražih, neprimjećenih, sa malo, malo riči.
Di je svaka rič ka iz kamena, posebna.
Di svaka rič posebno zvoni.
Nešto posebno znači. Meni.
Isto ka i ovo cviće.
Posebno.
Cviće iz kamena.
Sramežljivo proviruje.
Pokazuje svoje nježne cvitiće.
Okupano suncem.
Skriveno u škrapi.
Zaliveno morem.
U zadnje vrime se kroz ove prostore doslovno provlačim sa laganini, litnjim, opuštajućim sličicama i minimalnim tekstom.
I zato bi bija red pisanju pokušat posvetit unisto po ure bar četrdeset i pet minuti.
Rekla san pokušat, šta ne znači da ću u tome i uspit.
Nakon nekoliko iznenadnih odgađanja radi kojekakvih zvizdarija uputili smo se konačno na Drvenik.
Radi održavanja Prvenstva svijeta u jedrenju - klasa laser za juniore, trajekt ne vozi iz Trogira nego iz bivše vojarne Seget šta je nama išlo naruku. Bliže nam je a mogli smo doć i sa autom.
Jer, bez obzira šta nam je blizu kad se ide na otok mora se ponit dosta toga. Pogotovo šta nas na otoku čeka i jedan mali Braco.
Vožnja trajektom je skroz ugodna, salon je klimatiziran a Šoltanka je obnovljena i dosta brza.
A dobro je i to šta najprije akoštaje na Velom Drveniku, tako da smo tamo za četrdeset minuti.
Pomalo izlazimo, na rivi nešto malo svita.
Samo malo dalje, parkirane stare karanpane. To je ono šta mi se nikako ne sviđa.. Puno je ovakvih starih, neregistriranih vozila koja služe za vožnju po otoku, uglavnom za berbu maslina, drva. Za odlazak na udaljenije djelove otoka.
Samo problem je u tome šta nekako imam osjećaj da će te karanpane kad više ne budu u voznom stanju ostat na nekoj gomili.
A i navikla san otok vidit bez vozila i šušura pa mi jednostavno bodu oči.
Put do kuće je razrovan, kopa se za dovest vodu.
Voda…… veliki je problem na svakom otoku.
Vruće je. Suša. Nema kiše. Gustirne su prisušile.
Vodonosac je i danas donija vodu. Pazi se na svaku kap vode.
Kad san bila dite i kad san dolazila ovde drukčije san na sve to gledala. Naravno, šta je onda mene bilo briga za tamo neku vodu. Nama dici je samo ponekad išlo na živce odit po vodu na Lokvu. ( veliku gustirnu ) .
Vodu san naučila grabit iz gustirne još ka dite. Možda će neko promislit neš ti filozofije ugrabit vodu u sić. Ali nije baš tako, pogotovo kad je sić skoro teži od tebe. Triba srukon učinit pravi mot i trzaj, tako da se sić privrne baš kako triba i u pravom trenutku povuć konop.
Zato mi danas nakon kupanja nije palo napamet poć se tuširat.
Jer meni neće ništa bit do doma a oni mogu s tom vodom zalit pome ili kunpire.
Nakon šta smo marendali spustili smo se namore.
Škrape….. čisto, bistro.
More miriše.
Teško je ričima dočarat takvu lipotu! Zato će slike malo pomoć.
Skakala san malo po škrapama za nešto slikat, ali triba bit jako oprezan. Krivi koračić i adio!
Malo je hladnije, ipak je skoro na otvorenom moru.
Nakon toga ručak. Ne triba ni govorit da je na stolu bila sve domaća spiza. Kapari, masline, salata i pečene lignje.
Malo čakule, kavica….. čisto da spiza malo legne i opet kupanje. Prominili smo misto. Zapuva je meštral i triba poć na drugu stranu.
I onda san van ja ka prava dalmatinka lipo išla umore bosa. Ka I uvik. Bez šlapa, japanki, sandala.
Iiii…… pogađate, ubola se na ježinca. Prvi put u životu.
E, a za sve postoji prvi put.
Ali dobro, ništa strašno….. jedna bodljica…. pa šta je to za mene.
Polako pada sunce.
Bliži se vrime povratka.Vrime je stvarno brzo prošlo.
Jutra i večeri su friški.
Taman toliko da se može spavat.
Dani su kraći.
Taman toliko da budu ugodni za kupanje.
More….. za moj ukus malo hladno, ali podnošljivo. Još uvik guštamo u moru.
Da nam ne bude dosadno zadnja dva dana se pobrinila moja Mlaja i Nečakinja.
Za divno čudo šinjorine su izrazile želju da idu s nama na kupanje.
Moran priznat da san zaboravila kako to izgleda. Obično nosin sa sobon knjigu i čitan u ladu, ispod bora, uz pismu cvrčka i šuškanje vjeverice.
Ali ovi put nije bilo šanse. Smih se orija cilon plažon.
Skakanje, prskanje, igranje s malin balunon.
A ja san se zabavljala sa Olympusom Fe- 340.
Nije moj, samo mi je trenutno dospija uruke.
Navigacijske tipke ka u moga Sony-a. Brzo san ga skužnila.
I ovaj put san doslovno sidila ispod bora i slikavala.
Primjećuje se razlika u kvaliteti slike.
Sa svojin Sonyem nema šanse da slikan Čelicu ovako dobro.
Jedino ako sa brodom prođem pored nje.
Naravno nastalo je brdo slika.
Evo guštajte u šuškanju, prskanju!
U zraku se osjeća lagani zamor.
Zamor je i u mome tijelu.
Polako, polako padaju nam điri.
Svakodnevni odlasci na kupanje, nakon toga izlasci i noćarenje ipak su malo poremetili ritam i ostavili trag. Osjeća se pomalo umor. Ništa ne stižem. Ni ćitat ni komentirat. Postove ispišem za desetak minuta. I to je to.
Skoro svaku večer se nešto događa.
Evo, recimo, jednu večer šetamo po rivi.
Uobičajena slika, puno svita, gori, doli.
Bacit usput oko na jahte. Pogledat ko sidi na šentadi.
I najedanput, nekakvi šušur i konfužjun na rivi. Skupljaju se neki momci i cure.
Vade neke čudne trumbete.
Nije prošlo pet minuti otpočeja je koncert, interesantan, vesel. I čula san da su prije par dana isti takav šušur napravili na pijaci.
Pa recimo ove plesačice. Muzika plesna, strasna. Ne možeš stat na misto i da oćeš.
Plesalo se i u publici.
I na kraju koncert Nene Belana i Fjumensa.
Naravno i tu sam bila malo povirit. I opet lipo,veselo, plesno, puno maldosti na Pijaci.
A ovo je samo jedan mali dio. Bilo je tu još raznoraznih fešti, ribarskih, planinarskih, pa Noć punog miseca na gustirni, za vrime pomrčine.
I bit će toga još. Koncert klape Tragos.
A čujen da se spominje i Čiovska fešta!
Triba guštat u još ovo malo lita.
Odmarat ćemo se kad malo zaladi.
Prije par dana u Šaldunski zaljev uplovija je putnički brod The World.
Ploveći neboder sa 110 stanova I 88 apartmana.
Na brodu je 220 vlasnika stanova I stambenih prostora čija se vrijednost kreće od dva do osam milijuna eura.
Norveški brod snova prvi je put u Trogiru, a nakon toga kreće u Zadar.
Znan, pitat će se sad neki… je li nam uopće trebaju ovakve grdosije?
Tribaju li nam ovakvi gosti?
Imamo li uopće koristi od ovakvih gostiju?
Neman pojma imamo li koristi!
Nisam turistički radnik, ne bavim se turizmom.
Jedino se bavim promatranjem.
Brod je evo tri dana u Trogiru. I gosti s broda prevoze se ovim manjim brodićem u grad. Na rivi ih čekaju vodičke sa taksijima i vode okolo na izlete.Jednoj sam uspila na table pročitat Šibenik.I ovaj brodić stalno vozi, znači da gosti izlaze s broda i da ipak ima nekakve koristi.
Meni osobno ovakvi brod ne smeta.
Zato šta ne dolaze često, nema ih puno.
E, sad, da su u Šaldunu dva, tri istovrmeno vjerovatno bi nastala gužva, konfužjun….. ali dok je samo jedan sve je podnošljivo.
Imamo li koristi?
Postoje drugi koji su mjerodavniji za odgovorit na ovo pitanje.
Ali, odgovor će sigurno bit….. ma kakvi…. nemamo nikakve koristi.
Isto ka i kad pitate jeste li imali gostiju u apartmane, je li se šta zaradilo….. svi kukaju kako je bilo loše…. A onda nikne novi kat kuće ili isprid kuće dođe novo auto.
Jednostavno nan je u prirodi da uvik kukamo.
Mene recimo smeta: dođu grupe turista sa vodičem…. Često ih sretnem ispred samostana Sv. Nikole. Unutra se nalazi reljef Kairosa, boga sretnog trenutka.
A vrata zatvorena…. reljef vide samo na slici.
Nisan sigurna, može bit da se otvara u neku kasniju uru!
A ova slika me podsjetila na scenu iz filma..... nisan sigurna , mislim da se zva Brzina!
Cvrčak cvrči Ane!
Je, je, cvrči još uvik.
Kroz borove grane.
I nima lipše pisme. Pisma cvrčka.
Puše meštral. Tuče u kraj.
Pisma mora.
Opet je petak. Neznan kako vama, ali meni ovo od petka do petka prolazi ka ludo. Ne okreneš se, već kraj sedmice. Dani prolaze brzinon munje!
Ujutro se dignen…. skuvan kavu, gren ugrad!
Dođen doma…. obid!
Baciš oko malo na blog, malo na TV.
Pa se ide namore.
Kad dođen doma tuširanje, pranje, večera.
Eventualno uspijen skinit slike sa digitalca.
Sve mi se pari da san se ništo ka ulinila.
Evo ležin pod boron i sve gledan okolo sebe.
Ljudi moji kako se ovima fureštima da nosit sa sobon ovoliko bagaji!
Koliko toga nose sa sobon dikod in samo ruke vidin….. ili noge.
Šetajuči štramci!
Gumenjake prinaštaju s mista na misto.
Pa pusta kola, frižderi, žogatule, maske, peraje, punpe.....
šatori, suncobrani…….
Kad iden namore nosin samo boršu sa šugamanon. U manjoj boršici iman mobitele, ključ i digitalac.
I to je sve. Nikakve kremice i ostala pomagala.
I kad su mi dica bila manja bilo je skoro pa isto. One su nosile svaka svoj šugaman u ruksakić i rukavice.
Nosilo se obavezno piće i štogod za prigrist. Obavezno jogurt.
I onda su čašica od jogurta i boca postajale igračke. U bocu se punilo žalo. U čašicu vatali rakovi…. skupljali nanari....... lovile pedoče!
Blagdan je Vele Gospe.
Želim vam svima da ga provedete u miru i sa svojom obitelji!
Spušta se pomalo večer. Već smo odredili di večeras idemo.
Večeras nas noge, ustvari kola, vode put Okruka.
Od lani nismo tamo bili. A sve zbog nesnosnih gužvi i totalnog ludila kad se krene put tamo.
Pomalo krećemo naoružani strpljenjem. Ali nismo još ni izašli na cestu a kolona pitaj ti boga dokle….. biće do Segeta.
I aj sad ti uđi u kolonu. Brzinski manevar je izveden…. Jeli se to ono zove polukružno okretanje?
A biće je!
Koristimo prednost domaćeg terena, okrićemo se i krećemo priko polja. Tako mi kažemo kad koristimo malo korištene puteve okolo naokolo. Spuštamo se kraj stanice i u totalnom ludilu uspijevamo uć na Mali most. Ponajviše zahvaljujući spretnosti vozača i malom autu.
I onda uz povremeno grintanje, da ne kažen bogavanje, mic po mic, pazeći na šašave motoriste, dolazimo do Čiovskog mosta. Ovde san mogla komodno izač vanka, napravit đir, opalit koju sličicu i ukrcat se nazad u auto.
I onda pomalo dalje. Kolona se pomalo kreće. Ona put grada je duga do vrha Balana.
I sad krećemo polagano jer cesta je jako loša a po cesti ima krcato pješaka.
Nekako smo se iskobeljali, prošli kamp Rožac i došli do plaže u Okruku.
Prvo slobodno parking misto je naše. I onda laganini šetnja plažom.
Kako cilu godinu ovde nismo bili ugodno smo iznenađeni lipon šetnicom uz plažu.
Pitate se šta nas je puklo pa smo krenili u ovu gužvaru priko dva mosta?
Koncert klape Intrade!
Malo smo uranili, ustvari, kasni se, po dobrom starom običaju.
Jer, bože moj, ko je to vidija počet u 9, triba kasnit bar po ure!
Ali ovi put mi to baš i ne smeta.
Đirajemo polagano okolo, krcato je svita, turisti.
Ljudi side po šentadan, uz more, po ležaljkan na plaži.
Sluša se muzika iz kafići.
Trevili smo dosta svita koje odavno nismo vidili.
Uz čakulu vrime je brzo prošlo i prve klape su na pozornici.
Gledamo, slušamo…. ali čekaju se Intrade.
Okrenen se…. digitalac je u ruci!
I konačno…. Tomislav Bralić i klapa Intrade.
Misečina prosula se kalon…..
Ma ne kalon…. misečina se prosula plažom.
More pisme razlilo se po nama.
Samo more tebi kapu skidan
Samo moru ja se ispovidan.
Da te ljubin makar kroz beside…..
Skoro dvi ure pisme prošlo je u tren.
Arija je bokunić friška, ali ne smeta.
Kasna je ura. Nema gužve i vožnja doma je opuštajuća.
Prije desetak dana na poklon smo dobili malo čupavo stvorenje.
Mali hrčak. Star tek desetak dana. Uplašen, sićušan.
Odma su stali govorit: Da se nisi usudila slikat ga…. očorit ćeš ga.
I tako…. nisan ga slikala odma, nego sutra dan!
Ova mala životinjica po danu spava a po noći izvodi svoje vragolije. Vrti se po kolu.
Jede sjemenčice.
I preporučuje se jabuka, karota, kupus, grožđe….
Najprije smo probali sa jabukom. Voli je….. zagrli prednjim nožicama i gricka.
Drugi dan smo probali sa karoton…. Uuuu… biži od nje ka od vraga.
Kaže Mlaja…. Pametno stvorenje!
I onda smo probali sa kupusom…. Ne da ga voli nego mi ga vuče iz ruku. A ne smi mu se dat puno!
Piljevinu mu triba minjat svaka tri dana. Prvo minjanje je bija pravi cirkus.
Uglavnom , njega triba iz kajbe pribacit i sve očistit. Spremili smo kanticu od sladoleda.
E, ali sad triba njega pribacit unutra. A on se onako mali, uplašen stiska ispod onog kola.
Kad smo napokon uspili, ubacili smo ga u kanticu i poklopili da nan ne uteče. Ko bi ga više ulovija onako zvrkastog.
A kad ga vratimo u čistu piljevinu, čistu hranu i frišku vodu bude toliko vesel da se samo vrti ka trotul.
Prve dane zaradili smo i ugrize, ka upozorenje. Sad se već pomalo priviknija na naše ruke tako da gušta kad ga nosimo i pribacujemo u kanticu.
Već je malo i narasta tako da skakuće na zadnje noge i prednjim gura poklopac sa kantice.
I više ne biži kad pružimo prst. Zna da je u prstu nešto lipo za njega.
Znatiželjan je. Kad upalimo klimu pribacimo ga na drugo misto, da mu ne puše. Obično se samo malo trgne, ali jedan put se probudija i istraživa novo misto, kroz žicu vata pitar.
A nama je zanimljivo gledat ga kad se vrti u onom svom kolu.
Kad pije. Gricka sjemenčice!
Opet petak. Opet vikend.
Dani lete ka blesavi.
Još malo pa kraj.
Jer čin se približi Vela Gospe nekako u podsvjesti mislimo…. Sad će kiša…. pa kraj.
Iako ti dani poslin znaju nekad bit i puno lipši.
Mirniji. Bez velike gužve, vručine.
Šta ću radit za vikend?
Kupanje, naravno.
Moran se pofalit da nisan više bijela ka šta san bila kad san prvi put išla namore. Nisan baš ni čokoladno crna, ali more proć pod pristojnu boju.
Izležavanje.
Naravno u dubokoj hladovini, ispod bora.
Pa suhe iglice padaju po meni.
Škaklju.
A ja pokušavan čitat uz pismu cvrčka.
E, baš nešto čitan.
Naravno, ništa pametno, dubokoumno.
Prava litnja laganini literature.
Priča o dvoje prijatelja, još od prvog razreda.
Došla sam do čarobne šutnje i prvog poljupca!
I sad se moran požurit da vidin šta će od toga bit.
A ustvari, kraj se naslučuje!
A onda bi se mogla bokunić uvatit i šunpreša!
Ajme, šta mrzin šunprešavanje.
Sva srića za klimu, pa raspalin navečer i peglan.
Stvar je u tome da je grijota stat doma i peglat.
Pa onda kad se vratiš izgrada padu ti điri i roba se gomila, gomila.
A isto tako znan i šta neću radit!
Neću na kupanje brodon!
Jer ga neman!
Neću se uspentrat u ovi padobran!
Jer me strah!
Hmmm…… kad malo bolje promislin…. neću reč da neću nikad…. ko zna!
Možda bi me se dalo i nagovorit!
Samo… padobran svakako nije moja slaba točka!
I neću poć nekoliko dana na odmor na Otok.
Jer se nešto po običaju zakonpliciralo!
I neću poć na krstarenje sa ovin brodićen.
Ali, kog briga!
Da i dobijen na bingo ne bi išla.
Išla bi na jedan Otok di nikad nisan bila!
U zadnjih par godina ovo mi je jedno od boljih lita!
Ne, nismo išli ni na jednu zvučnu destinaciju. Ono da budemo viđeni jer je to IN.
Dite mi je maturiralo, položila vožnju, upisala fakultet koji je tila!
Obe su dobile posal di su naumile.
I još su ih zvali na jedno misto!
Ovo je jedno od ritkih lita kad smo svi skupa i guštamo!
Jer mi smo sritni i sa ovin malin stvarima!
Da smo skupa, da možemo šetat, điravat, landrat okolo po fešticama!
Povremena grintanja su samo radi napada vručine i juga.
Naravno, i radi običaja.
I uz to, ovo je jedan od rijetkih postova sa malo više riči!
A šta ću, kad me ni riči dikod ne idu!
Ustvari, idu, idu…. napišen post, pa izbrišen!
Ali nema veze….. ništa strašno!
Isto se pomalo gura naprid…. dikod bolje, dikod gore.
I sad lipo gren ugrad.
Baš san se ništo zaželila gužve i šušura.
Skoro svaku večer san na rivi.
Šetnja gori – doli.
Možda čudno izgleda. Ali ja sam odmalena naučila bit po rivi.
Škola nam je bila na rivi, svi veliki odmori su bili igra i šetnja po rivi.
Prve simpatije i ljubavi!
Sve nam je bilo vezano za rivu.
Riva je jedna velika pozornica.
Možete điravat i gledat.
Pa stat i čakulat.
Sist na kolonu i odmorit.
Na klupe i gledat modnu reviju.
Gledat jahte. Brodove.
Sist u kafić, po mogućnosti za prvi stol i opet pratit situaciju na rivi.
Često na rivi bude svirke.
U zadnje vrime i sasvim spontanog plesa.
Evo neku večer se našla jedna grupa mladih, upalili su muziku na mobitel i plesali.
Baš ih je bilo lipo vidit.
A sinoć…. Koncert Prljavog Kazališta.
I pored ovako lipe, velike rive, koncert je održan na pijaci ( trgu ).
Trg je isto prilip ali za jedan ovakav koncert usrid lita bilo je premalo prostora.
Jer sinoć je grad bija pun ka šipak, riva krcata a do pijace se jedva moglo doć!
Jedva sam se uspila progurat i odslušat dvi pisme.... nakon toga sam odustala jer sam sva bila mokra.
A ponovo doć na rivu bilo je pravo umijeće.
Sva srića za kalete.
I nastavili smo šetat po rivi!
Čujen jučer na TV da se očekuju Talijani. Da spase sezonu!
Ma ko to nas može spasit?
Naši ugostitelji su toliko digli cijene da to više nije normalno. Da ti pamet stane.
Pivo 25 – 30 kuna!
Čujen da u kasniju uru naplačuju 2 deca 25 kuna.
I onda očekuju da im gosti sidu i drugi put! Da se vrate.
Pa će bit kriv nogomet!
Pa Olimpijada!
Svak je kriv, samo se krivca ne traži onde di triba!
Prije par dana neki restorani su opet digli cijene….. u očekivanju Talijana!
Jastog……. 700 kuna.
Riba…… 400 – 500 kuna.
Izgleda da su neki zapeli u dalekoj prošlosti. Jer ni Talijani nisu šta su bili. Od kad su ušli u Evropu i njima je teško.
Ni oni više ne jidu oboritu ribu nego lazanje, špagete i pice.
Ugostitelji su toliko bahati da ronjaju i grintaju na Čehe, Poljake, Slovake, Mađare.
Ali ti ljudi već godinama izvlače našu sezonu.
Da nije njih i Trogir bi bija pust. Je da mi ova gužva ide na živce, da autom nigdi ne možeš, da je krkljanac svugdi, ne mogu normalno kroz grad proć, ali litnji šušur je gušt!
Grubo je, puno grubo čut kroz ulicu kad ideš da se govori: Pih, ovi Česi!
Dikod me jezik zasrbi i najrađe bi zapitala:
Šjor, a di ste vi ono bili na litovanje?
Koliko dana?
Jer ti ljudi dug put prevale za doć do nas, stradavaju od umora a nama je dikod tlaka i do Splita poć!
I još san čula kako neki naše apartmanlije neće prime goste na 2 – 3 dana. Odbijaju ih…. jer bože moj, ko je to vidija stat samo 2 dana!
Pa onda još i lancune triba prat!
Brodom “Zadar” u Zadar stiglo ##### Talijana!
Brodom “Marco Polo” u Split stiglo #### Talijana!
Ide mi na živce ovo brojenje turisti!
Kolone prema moru duge #### kilometri!
A one prema uzgor se skoro ne spominju!
Duge su ka i ove prema doli!
Ma bolje mi je mučat…… ovako se samo snervan!
A nikakve koristi od moje govorancije!
Inače, slike su iz Ancone.
A ono su brodići šta voze za Grčku.
Krcati!
"Fotografija je jedini medij koji svojim samim nastajanjem ima status autorskog djela.
U momentu pritiska na okidač osoba koja je pritisnula okidač postaje autor fotografije i njegovo je djelo pod zaštitom Zakona o autorskom pravu.
Osoba koja javno koristi autorsko djelo dužna je pri svakom korištenju naznačiti autora.
Fotografija je uvijek autorsko djelo pa prema tome ne mora biti posebno označena da bi bila zaštićena, ona je uvijek zaštićena."
ŽELJA
Želio sam te danima, želio godinama
i želja je bivala sve veća, a nada sve manja
i umirao sam pomalo od želje i beznađa
i umro sam sasvim i više me nema,
a želja je moja uvijek živa ostala
i bez mene živi, u zraku izgubljena.
Nikola Milićević
LJUBAV
Zgasnuli smo žutu lampu,
Plavi plašt je pao oko tvoga tijela.
Vani šume oblaci i stabla,
vani lete teska bijela krila.
Moje tijelo ispruženo podno tvojih nogu.
Moje ruke svijaju se, žude, mole.
Draga, neka tvoje teške kose
Kroz noć zavijore, zavijore
kroz noć
Kose moje drage duboko šumore
kao more.
A. B. Šimić
ZVIJEZDE U VISINI
Ne ljubi manje koji mnogo ćuti
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini
za srca u daljini.
Ćutanje kaže: u tuđem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.