Pripadan tebi

NEŠTO ŠTA VOLIM

U zadnje vrime se kroz ove prostore doslovno provlačim sa laganini, litnjim, opuštajućim sličicama i minimalnim tekstom.
I zato bi bija red pisanju pokušat posvetit unisto po ure bar četrdeset i pet minuti.
Rekla san pokušat, šta ne znači da ću u tome i uspit.

Nakon nekoliko iznenadnih odgađanja radi kojekakvih zvizdarija uputili smo se konačno na Drvenik.
Radi održavanja Prvenstva svijeta u jedrenju - klasa laser za juniore, trajekt ne vozi iz Trogira nego iz bivše vojarne Seget šta je nama išlo naruku. Bliže nam je a mogli smo doć i sa autom.
Jer, bez obzira šta nam je blizu kad se ide na otok mora se ponit dosta toga. Pogotovo šta nas na otoku čeka i jedan mali Braco.








Vožnja trajektom je skroz ugodna, salon je klimatiziran a Šoltanka je obnovljena i dosta brza.
A dobro je i to šta najprije akoštaje na Velom Drveniku, tako da smo tamo za četrdeset minuti.








Pomalo izlazimo, na rivi nešto malo svita.
Samo malo dalje, parkirane stare karanpane. To je ono šta mi se nikako ne sviđa.. Puno je ovakvih starih, neregistriranih vozila koja služe za vožnju po otoku, uglavnom za berbu maslina, drva. Za odlazak na udaljenije djelove otoka.
Samo problem je u tome šta nekako imam osjećaj da će te karanpane kad više ne budu u voznom stanju ostat na nekoj gomili.
A i navikla san otok vidit bez vozila i šušura pa mi jednostavno bodu oči.





Put do kuće je razrovan, kopa se za dovest vodu.
Voda…… veliki je problem na svakom otoku.
Vruće je. Suša. Nema kiše. Gustirne su prisušile.
Vodonosac je i danas donija vodu. Pazi se na svaku kap vode.





Kad san bila dite i kad san dolazila ovde drukčije san na sve to gledala. Naravno, šta je onda mene bilo briga za tamo neku vodu. Nama dici je samo ponekad išlo na živce odit po vodu na Lokvu. ( veliku gustirnu ) .
Vodu san naučila grabit iz gustirne još ka dite. Možda će neko promislit neš ti filozofije ugrabit vodu u sić. Ali nije baš tako, pogotovo kad je sić skoro teži od tebe. Triba srukon učinit pravi mot i trzaj, tako da se sić privrne baš kako triba i u pravom trenutku povuć konop.
Zato mi danas nakon kupanja nije palo napamet poć se tuširat.
Jer meni neće ništa bit do doma a oni mogu s tom vodom zalit pome ili kunpire.





Nakon šta smo marendali spustili smo se namore.
Škrape….. čisto, bistro.
More miriše.
Teško je ričima dočarat takvu lipotu! Zato će slike malo pomoć.







Skakala san malo po škrapama za nešto slikat, ali triba bit jako oprezan. Krivi koračić i adio!
Malo je hladnije, ipak je skoro na otvorenom moru.








Nakon toga ručak. Ne triba ni govorit da je na stolu bila sve domaća spiza. Kapari, masline, salata i pečene lignje.
Malo čakule, kavica….. čisto da spiza malo legne i opet kupanje. Prominili smo misto. Zapuva je meštral i triba poć na drugu stranu.








I onda san van ja ka prava dalmatinka lipo išla umore bosa. Ka I uvik. Bez šlapa, japanki, sandala.
Iiii…… pogađate, ubola se na ježinca. Prvi put u životu.
E, a za sve postoji prvi put.
Ali dobro, ništa strašno….. jedna bodljica…. pa šta je to za mene.








Polako pada sunce.
Bliži se vrime povratka.Vrime je stvarno brzo prošlo.








Ukrcaj.
Pozdravljan otok.








Vožnja je brzo prošla.
Cili dan je brzo proša.