Pripadan tebi

KUD PLOVI OVAJ BROD????????

Danas san čitala jedan post, nešto komentirala i popodne , priča za stolom vrlo slična. Svratio je donas Roker, prijatelj moje Mlaje i Starije. Momak stoji kat poviše, od kad su se rodili skupa su, od prvog osnovne do danas. Uglavnom, malo čakulamo, ide večeras na rođendan.
- Aha, znači bit će noćas punpanja, na hitnoj?
-Ma neće.
-Rokeru , je li ti piješ?
-Popijen pivu, dvi. Nisan se nikad izopija.
-A je li ko od ekipe pije?
-Ma svi van mi pijemo pomalo. Ali da vidite ženske, ne biste virovali. Jednu večer san jednu čuva do dvi ure dok je malo došla k sebi. One van padaju po parku. Tako ih je ljigavo vidit. Da vidin Mlaju ili Stariju odma bi in zalipija trisku.
-Čula san da se u školi mota i puši trava?
- Pa to van je normalno!
-Normalno????
I onda počne nabrajanje u povjerenju. Puši ovi, puši oni...
-A znate li čime na fakultetu održavaju ritam i koncentraciju?
-??????
-Speed.
Prolistala san par blogova ove mlađarije. Večina je u nekoj depresiji, stresovi, samoozljeđivanje, amoreksija...Kvragu di je ovo sve došlo? Šta se njima mota po glavi? Zašto??? Ma da se razumimo, nisan ja bila neka svetica, nije niko od nas. Znali smo i mi sa društvom zalampat, popit, zalumpat. Ali isto tako smo znali napravit štimung bez pizdarija. Nastojim ići u korak s vrimenom ali neke stvari jednostavno ne razumin. Ne razumin kako roditelji puštaju dicu u zimsko doba vanka do 2,3...? Kako mogu poć leć dok ne dođu doma? Je li se oni pitaju di se ta dica skitaju u to doba??? Kad dođu doma zar ne primjete smrad alkohola? Ne znam, nisam pametna.
Ova dica danas sve imaju, najnovije mobitele sa kamerama, ultra modernu robu i sve ostale zvizdarije, i ono šta in triba i ono šta in ne triba. Ništa ih od toga više ne veseli. Možda je kvaka u tome. Čini mi se da dica jednostavno ucjenjuju roditelje. Ja san uvik mogla njima dvima priuštit dosta toga. Nekad sam mogla i više, ali sam smatrala da se ne tribaju razlikovat od ostale dice. Nadam se da sam uspila Trudila sam se pravilno ih usmjerit, pokazat im prave vrijednosti. Pišem u jednini, jer večinu vrmena su prepušteni meni, na meni su sve odluke i zato mi je još teže. A tata kad je kući, ne može odolit svojim curicama. I zato se bojim, bojim.... Bojim se navečer kad izađu vani, bojim se vožnje skuterom, autom.... I zato sad u ovu uru bocan po konpjuteru. Pa ovo je za izludit. Najbolje bi se bilo napit!!! Šala!!! A možda i oni tako razmišljaju????

LJUBAVI MOJA, LJUBAVI LIPA........

Danas san zadovoljna. Razlog je taj šta san uspila stavit onaj tamo brojač. Znan da će se neki posmjehnit, oliti ga sprdat, šta bi rekla ova naša mlađarija. Moje je zadovoljstvo u tome šta san ja to napravila sama i to iz drugog pokušaja. Isto tako vidin da na njemu nije neka inpresivna brojka, ali to uopće nije važno. Meni je bitno da san ja stvarno zadovoljna, šta guštan čitat i šta se stvarno oraspoložin. Dakle ja iden polaganin koracima. Polako ali sigurno. I svaka nova stvar koju napravin za mene je uspjeh. Još jedna stvar, naslovi postova su taktička varka, odnosno nemaju blage veze s onim o čemu pišen. Još dok san bila anonimac i dok san samo razmišljala o čemu bi ja uopće mogla pisat, za jednu stvar san rekla da neće u moju butigu. A evo u zadnja tri - četiri dana više mi se riga od mlika. Di god okreneš samo mliko i jogurti. E, a o tome nećemo.





I neman blage veze o čemu ću nastavit pisat. A,da. Počele su pripreme za ekskurziju. Nažalost, ne moju. I nemojte pitat kad se ide. U osmi misec!!!!!!!!! Zlatna Praha! Ja bi tako rado ponovo u Prag, ja bi bilo di ...... Reka bi neko, da ti g....a vidi puta.
Ma da, bilo je dobro dok se putovalo i odilo na turneje. Možda nikad ne bi vidila Prag i Pariz da toga nije bilo. A s dicon san bila u Gardaland. Ja bi priporučila svima koji imaju priliku poć da svakako idu. Mi smo bili organizirano, cili bus poznata ekipa, ja, Pomarac i dica. Kad uđete kroz vrata Gardalanda jednostavno zaboravite na sve, postanete veliko dite, guštate, vrištite, vozate se, ludujete.... Eto ja san od ekskurzije došla do Gardalanda.




I pari mi se da ću Starijoj morat spremit najveći očev bagaj. Za večeras toliko. Odo ja šunprešavat. Laku noć

DA JE PUSTIT SRCU NA VOLJU.........

Sad ću se ponavljat, ali ne volin kišu, mrzin, mrzin....Od jutros san smočila dvi jakete i dva para rebi.



Jučer san bila malo do Splita. Prijateljica iz Korčule je morala doć do Splita pa smo iskoristile priliku da se vidimo. Najprije san okisla, kiša me ubija u pojam. Ali nema veze. Nas dvi smo se pošteno načakulale, bacile smo i trač-party. Popile vruču čokoladu, obašle malo dućane, onako na brzinski. Sitile se malo mlađih dana, srednje škole, fakulteta.....



Pa moji posjeti Korčuli. Maškare, plesovi, išle bi popit piće iz Luke u Korčulu. A mi smo se vračale doma u pristojnu uru, kroz vrata. E sad druga je stvar šta smo ponovno izlazile kroz dvor ili ponistru. Doduše, bili su nas i čapali ali kog briga. Ajme šta nan je bilo dobro. Ma nije nan bilo teško ni dva puta poć u Split, ono ujutro nastava, popodne tjelesni ili vježbe. A išlo se više puti i onako bezveze, popit kavu ili đir na rivu, normalno sve pod maskom "iden u školu".




I onda moje cure mene idu mantat sa nekin svojin biserima. A Promet je uvik kasnija, kvarija se bus, pucala guma, pa gužva, vručina, nismo mogli svi stat..... Jadan Promet uvik je bija kriv. Moran reč da ni moja Mlaja nije za bacit. Navečer se vraća sa treninga. Kondukter traži kartu, ona oće kupit dječju (a u njoj 1.78). Kondukter - Ne može. Njen odgovor: A dobro, onda ništa. I side. Kondukter uporan, a ona nakon 5 minuti vadi pokaz. Ja da san bila na mistu konduktera, bila bi je izbacila iz busa.



Malo san odlutala, zbrčkala. E, da stavila bi ja par slika sa Korčule, ali sve su slikane sa starin aparaton a još nisan došla do faze kako to ubacit. I neman pojma je li se to uopće može. Ali zato se nadan da ću ovo lito provest bar šetemanu u Prigradicu.

POSLJEDNJIH NOĆI NE IZLAZIM VAN........

Evo konačno moje cure se uputile u Grad. A i to spremanje za u grad je cirkus svoje vrste. Gužva, ludnica, šta ću obuć, šta ću svuć. Je li zima, makni se, triba mi zahoddddd, di je šminka, je li mi dobro stoji. I to iman dva WC-a. Ma neka one idu vani u miru Božjen, računalo je moje.
Danas san mislila lipo se opružit na dvosjed. Vanka oblačno, kiša oće-neće, mene boli glava za po..zdit. Taman san lipo obidvala, a cili stan se počeja trest. Majko moja, biće koji luđak cipa majoliku u kužinu ili banj. Najrađe bi slikala toga debila i objavila slike. Ma da, vidila san i ko je. Luđak u kompletu!!!!! Subota, dvi ure, a on još buba. I onda san lipo skupila tunju, put pod noge i u suprotnom smjeru od prošle subote. Uputila san se put Pantana.




Naziv Pantan potiče od latinske riječi Pallus šta znači Blato. I večina našega starijega svita reče: iden u Blato, kupan se na Blato, živin u Blato.




A za doć do Pantana triba savladat nasip. Neko se penje po planinama, a ja po nasipu ( a i to je avantura). Zadnji put san tamo bila kad je profešur iz prirode ( kemije, biologije ) da napravit dici herbarij, močvarne biljke.






Sin dotičnog profešura će se pripoznat. U pozitivnom smislu. A da, bila san jedan put na kupanje.



Za dicu je lipo, plitko, pržina, a ja mrzin lažinu, ono kad ti se mota oko nogu. Pa sve mislin da me neko vuće. I još su me izbocali komarci. Alergična san na ubode komaraca i osinaca i došla san doma ka da san pribolila varičele.
Danas tamo vlada mir, tišina. Samo udaranje mora u žalo. Tice. A nije mi bilo ni ugodno, onako samoj. Prošetala san malo po plaži i pomalo se uputila put Grada.




I fala Bogu doma me doćeka mir.

USNE TVOJE SLAĐE SU OD VINA.....

Cili dan je padala kiša. Izgleda da se nismo škapulali, šta se vrimena tiće. Da razbijemo monotoniju sivog kišnog dana....





Moran priznat, bilo me teško nagovorit da počnen pisat. Vjerovatno da nisan bila u nikoj stvari ne bi tako skoro ni počela. A baš me je ovo moje škrabanje nekako škapulalo malo brže iz depresivnih misli o tsunamiju, tornadu.... BRODE, FALA.
Priznajen da san počela guštat i sve mi brže ide ovo moje bockanje i stavljanje sličica. Čak više ne gledan u šalabahter. E i nemojte se smijat, ipak smo mi ljudi u nekakvin pristojnin godinan. A još da mi je računalo samo za sebe. Ovako kad ja sidnen počne... Mamaaa, skidaj se....??? ( Neću, zima mi je!!!).......Mamaaa, triba mi lektira ( ili možda MSN???)......Mama, pržin......Ajde mala lipo u kužinu frigaj fritule!
Ali još uvik mi je puno lakše nabacit neki vrckavi komentar nego smislit šta napisat. Pogotovo kad je konkurencija tako jaka. U biti ne smatran nikoga konkurencijon, pišen za svoju dušu. Ko želi nek čita , ko ne želi,a opet dobro. Pisanje mi malo teže pada, ali šta se fotografije tiče, došla san na svoje. Di god da krenen digitalac je sa mnom. Iman doma brdo slika, šta razviijenih, šta pohranjenih na CD-ovima. Tako, ako ne bude teksta, bit će slike.





Ne sa daljih destinacija, to ćemo kad se Pomorac vrati. Ali onih bližih, iz Trogira i okolice svakako.

E MOJ DRAGI KARAMELO MOJA.....

Tup, tup, klap, cap........ Ušuškan se malo u lancune, promeškoljin. Gode mi ovi zvukovi, tako su umirujući. Ma da, gode kad si u postelji a još je bolje ako postelja nije prazna. Ali triba se ustat, izać vanka. Ne volin kišu, bljuzgavicu, lunbrele.... Samo da se ne vrate prizori tipa:





I jedva čekan da ponovo proviri sunce. A dok ja ovo napišen, i oće.







Jučer je kod mene bila akcija pituravanja. Ali ne pituravanja stana, nego kose. Kvaka je u tome da san ja totalni antitalenat šta se tiče kose, bojanja, šišanja...Ja lipo iden u frizera i rješin problem. A moja Starija me već danima gnjavi da je pituran. E, ali ne cilu kosu. Bila san protiv toga samo zato šta ima prekrasnu plavkastu, čičkavu kosu. I normalno svak želi ono šta nema. Ona pegla kosu... ja poludin. Ima plave pramenove..... ne voli da je gledaju ka plavušu. I onda je krenila operacija PITURA. Mlaja je bila zadužena za pituravanje a ja i nećakinja za smijanje i zezanciju. A da ne kažen da smo ispaštročale cilu kadu, zahod, šugaman, pločice...Po ure san morala čistit, bilo bi mi lakše da je išla u frizera. I mogu reč da na kraju nije loše ispalo.



I da ne govorin da bi se svadile s menon da vide da pišen o nijma. I da, naslov posta nema veze ni sa čim. Palo mi na pamet. Ustvari čula na radio.

Jučer san bacila laganini šetnju do Segeta uz koji me veže sadašnje prezime. Moj Pomorac kaže, samo prezime. Jer i on sebe smatra Čiovljaninom po materinoj strani. Za one koji ne znaju Seget je malo ribarsko naselje blizu Trogira.



Trogirski plemić Jakov Rotondo je 1564. god. sagradio kulu i utvrđeno selo koje je sačuvano do danas i štitilo je seljane od nasrtaja Turaka.




Šta se povijesti tiče to bi bilo sve, jer povijest nikad nije bila moj omiljeni predmet. I kad smo već kod ovoga, na žalost, u fazi smo prodaje stare kamene kuće. Neću o tome jer pri samoj pomisli se iznerviran. I ustvari ja san samo krenila u šetnju.




Išla san povirit malo do vrtla, polja, šta bi rekli segećani. Ma nema tamo ništa, samo mali voćnjak. Naranče su procvitale.





A dočeka me i majur. Lipo se sunča i ne znan ko se više pripa on ili ja. Starteški smo se povukli, svak na svoj kraj. I da ne bi došlo do ponovnog bliskog susreta ja san lipo napustila misto susreta, držeći se one: pametniji popušta. Laganon šetnjon kroz Selo, do Trogira.

PROLJEĆE JE A U MENI NEMIRI

Ajme ljudi divote! Otvoriš oči, čuješ tice, otvoriš škure, sunce.
Proljeće je definitivno moje godišnje doba. NIje prevruće, nije ladno. sve je puno cvića.



Možeš se bavit svakakvin aktivnostima. E, sad bi Brod reka nećemo u detalje. Moja redovita jutarnja aktivnost je đir do grada, priko pijace, dikod svratin do peškarije, malo do Čiova, trač rubrika. A onda priko rive, grada. E, sad tu dolazi do problema. Uglavnom, svi moji prijatelji rade, Pomorac na brodu, cure u školi, svaka u svojoj smjeni a i kad nisu, s menon su u gradu kad in triba moj takujin, odnosno obnavljanje garderobe. I onda ako prođeš dva đira sam priko rive na najboljem si putu da te proglase redikulon, a da ne govorin ako sidneš dva puta s iston facon na kavu. Ali to jednostavno dokazuje da je Trogir još uvik mali grad. I zato san ja lipo uzela nećaka i s njin điravala. Da ovo pročita moj Pomorac reka bi: jesan ti reka da nan triba još jedno dite.
A počela je pomalo i fjaka.

Golubovi pješke prelaze Fošu



Galeb se odmara



Maca se sunča



Pozdrav svima i guštajte u suncu, za vikend zove ladnije.

STRAH

Možda je ovo glup naslov za post. Naša dva pomorca oteta u Nigeriji, puštena su. Nekako baš u to vrime i moj se Pomorac sprema za ukrcaj. I to baš u Afriku. Igrom slučaja taj ukrcaj je propa. Ukrca se prošlu sedmicu u Ameriku. Ali tu je opet ono šta ti neda mira. Avioni, otmice, terorizam, fundamentalisti... I koliko god ja to pokušavala prihvatit ka nešto normalno, ka nešto šta se mora uvik se brinen. Jedina utjeha je to šta je sad komunikacija puno bolja, šta su ugovori kraći. I zato prošlu sedmicu nisan bila cila svoja. Nisan još uvik ali doć će to na svoje. I nadan se da neće bit komentara tipa, lako je tebi, imaš love. Jer Pomorac je nakon tri godine dobija prekid ugovora na Jadroliniji, a ne možemo živit od zraka i ljubavi.
E, a sad nešto drugo. Meni sve ovo glupo izgleda bez slika. Cili dan pokušavan skontat kako stavit slike. I koju god uputu pročitan naiđen na puste hijeroglife. Pa ljudi Božji, nisan ja studirala egiptologiju, odnosno je li neko misli na nas u četrdesetima. Pa nan triba sve nacrtat, korak po korak, po mogučnosti ono: pritisni ovo... pritisni ono. A najbolje ONO.
Ma nema veze, za mene je i ovo uspjeh, a pomalo doć ću ja i do slika.

Moj prvi post

Možda bi bilo bolje da san blog nazvala ADIO PAMETI ili ŠTA JE MENI OVO TRIBALO. Ali kad san već tu ajmo ispočetka. Niko vrime već se motan tu okolo, čitan, neke manje neke više a komentirala san samo jedan blog.U zadnje vrime san razmišljala da počnen pisat. I eto tako Big Blue mi je poslala štafetu, Brod da podršku a ja cili vikend doma razmišljan. U biti o svemu ovome neman pojma i zato je bilo ono adio pameti. Ovo pripadan tebi je tribalo bit Trag u beskraju i za to san imala objašnjenje. Kako blog s tin imenon postoji ovo je bila druga opcija. Jer sve šta napišen je trag u beskraju. Neko će ga pratit, neko neće, dikod će bit dobar, dikod loš a ja ću se potrudit. Kakav oblik će imat neman pojma, bit će to trenutak inspiracije. Vidin da svi guštate pa zašto ne bi ja, a ono šta ne znan naučit ću. Pozdrav svima

TU MI JE LIPO

Ni ovaj put nisam bila baš puno daleko. Destinacija opet ista – Zadar, šta mi, moram priznat i bit iskrena, skroz odgovara.
Zašto?
E, lipo. Ovako, kad me pukne, spremin boršu na brzinu, sve potrpan šta mi triba, uputin se, siden u bus i partin.
I uzmem dva dana samo za sebe.











Dva dana malo odmaka od svakodnevnice.
Dva dana samo moja.
Dva dana iskoristim da se umorim od odmaranja.
Da ne mislim o spizi, čišćenju i pranju.
Vrime iskoristim obavezno za dugu, dugu šetnju Zadrom.
Ovaj put sam morala malo šetat po uredima jer se, fala bogu, kod nas propisi vrlo brzo minjaju.
Sva srića da je policija i lučka blizu i nisan tribala puno tražit. A i sve je vrlo brzo rješeno.








U ovih nekoliko puta šta sam ovde bila poprilično sam upoznala Zadar. Ne mogu reč da ga poznajem savršeno, ne znam naziv niti jedne ulice, ne bi mogla bit vodička, ali snašla bi se, ne bi se izgubila po poluotoku.





I dok sam u početku samo gledala na velike spomenike, pazila