SJEĆANJA
BRELA MOGA DITINJSTVA
1992.
Škripju sindžiri u ladu gustirne stare,
i zvono cvili s crkvice svetoga Jure;
dok bura puše i lomi zelene škure
u srcu iskre radosti žare.
Komeštre visu iznad starog komina,
u lopiži crnoj mliko mirisno vrije,
s lulon pod brkon did se na tronošcu smije,
a bura dere i ječi stina.
Vanka je škuro, tek zvizde s neba trepere,
ćakula čejad, dok sanjive peku me oči,
polako vatra se gasi, i meni je poći
na tavan di baba posteju stere.
BABA IVE
1992.
Vidin te basetnu, slabu, na putu od fratara,
kako polako odaš u papućan s crnin botunon,
na kostima ti torba slatkih jabuka puna,
začas si partila, evo, već si prid našin portunon!
Ublidila si od puta, bilo je ružno more,
a ti se valova plašiš, gadno je vajalo jugo.
Skidaš torbu i vadiš zrilo, crljeno voće:
«Evo van, idite, dico, ne mogu ostat dugo!»
Na pijacu ćeš otić uvatit koju jaspru,
manistre kupit i cukra da se u kući nađe,
a unda polako nazad, ne moreš ostat do sutra,
kući je čejad i dica, živina i puno rađe.
Vidin je basetnu, slabu, u dugon, sivon vuštanu,
a već su godine duge otkad na zemji ne živi!
Al' često u noći kasne jedne radoznale oči
mole: «Pričaj mi, mama, o svojoj babi Ivi!»
DIDE
1992.
Moj did Mate uvik je pušijo lulu,
ima je brkove duge, vesele oči i lice
i, kad bi se smija, na obrazin jamice.
Moj did je pametan bijo, a nije iša u skulu!
Moj did Mate uvik se s babon kara
kad bi iz bukare neoteć potega pri slaboj svići,
i kad bi mu prid dicon utekle ružne riči,
baba se u prsi tukla: «Umukni, nesrćo stara!»
Moj did Mate ima je zgrčenu nogu.
To mu je osta geler još iz Prvoga rata!
Ma isto je trudijo puno, i uvik vesejo bijo,
jer: "Život iđe daje!" Šta može, fala Bogu!
