moonmother

Večeras imamo amatersku noć

Probudila sam se napeta, luda. Nakon 5 Tibetanaca, šalice zelenog čaja čekala sam na prstima pred vratima njegov dolazak. Konačno se pojavio bez ičega u rukama samo je iza njega stajala njegova mama. Razbuđena i ljuta im otvaram. I da, prišao mi je obrazu sa zdravim sjajem u očima a njegova mama imala je bolestan. Stalo joj je do nas. A njemu? A meni? Čija će biti odluka koja će stati između nas ili nas sastati ponovo nakon toliko odlazaka.
"Uđite, uđite..." :ponavljala sam umjesto 5-7 stiskova ruku koje sam trebala dati njegovoj majci.
"Morao sam te vidjeti" : ton dubokoumni ali sadržaj je mogao bit originalniji.
"Sjednite" : blago sam naredila pokupljajući mrvice sa stola. Mama se povukla u dječju sobu.
..."I dobro zašto se nekog mora vidjeti???" : bezobrazno se pravim luda.
"Daj prestani glumiti živčanu kućanicu, znaš i sama zašto sam tu" : izjavio je grubo i sa sigurnošću.
"Skuhat ću nam kavu" : pokušavam se kratko izvuć.
" Zar misliš da će se u toj šalici vidjeti odgovori, znam što se mora i što ti želiš." : zaneseno i još sigurnije je ustvrdio.
" Toliko dobro me znaš a sebe da li pitaš?" : izdala sam se jer ga nisam kao on mene znala pročitat.
" Ljubavi, ista su nam pitanja i odgovori, neću vrijeme gubit, skini se, želimo se, ne možemo jedno bez drugog i to je jedini moj odgovor tebi."
Naravno da nisam oklijevala niti sekunde, zalupila sam vrata pred nosom njegove mame i...kako Hamlet kaže...the rest is silence... iako je bilo i vriskova.
Nakon nekog vremena, dok smo ležali na kuhinjskom stolu, on se iznenada ustao, pogledao je i glasom malog razigranog djeteta rekao: " Ej, draga, večeras imamo amatersku noć.