Šta zaključit?

ponedjeljak , 20.06.2016.

Baš kad pomislite da je sve u najboljem redu i kako vas ništa ne može srediti naravno da slijedi uragan.Ono udari vas toliko jako da valjda istisne sav zrak iz trbuha i koliko god da očekujete oluje valjda nekako nikad niste spremni na njih iznova i iznova.Možda je do mene pa za oluja volim biti vani i gledati ih.Možda me zato i oluje zatiču svako toliko.Možda me zato i uništavaju.
Sve sam valjda očekivala osim činjenice da će me ovo sve toliko izbacit iz balansa,valjda ipak nisan toliko imuna na svijet oko sebe.
Protekla 24 ili proteklih 48 sati sada već skoro 72 sata.Bila su valjda prvi udar ili kako već.Zapravo i ne znan šta se dogodilo,ne znan kako san se zatekla u ovoj situaciji,ali u konačnici je došlo do velikog nesporazuma.Je li DSK mojoj materi prešutila pola priče ili je svojoj prešutila činjenicu da nije sve spremna ispričati do kraja,ne znam,je li njena sestra tu slučajno ili namjerno i ko je tu kome što zatajio,sasvim je nebitno.Opet sam se zbog nje našla pred zidom.Opet sam se našla svezanih ruku,opet moram ja davat opravdanja.I naravno svi se crvenimo,svima je valjda neugodno,svi su sve krivo protumačili i svi šutimo valjda iz dobrih namjera.I svi smo ispali licemjerni,očito iz gluposti.
Iz moje perspektive to izgleda ovako. Ona sigurno nije došla sa pitanjem znate nas 6 trebamo smještaj na par dana dok ne dobijemo povratnu informaciju od stanodavca.Javila je u subotu navečer da joj treba u nedjelju.Pitala je do 15.07.
Ne znam po kojoj logici je netko spreman ili sposoban smjestit 6 ljudi tek tako u roku pola dana.Na stranu što sam se ja izorganizirala,šta san dogovorila da moj pas stoji na vikendici šta je duže moguće i šta san valjda opet po ko zna koji put sve frustracije uzela na svoja leđa.Zbog nekog tko mi godinu ipo dana nije uputio poruku ili poziv ni kako si ni jel ti smetaju moje stvari ni jel imaš vremena mogli bi popit brzinsku kavu.Nije stvar novca,nije stvar ni usluge,nisam ja ništa manji prijatelj nego što sam onda bila,nisan licemjer,nisam rekla možeš bit tu pa je izbacila na ulicu,čak san joj i kupila koji dan.Da san prešutila i pokrila njenu laž svi bi izletili jutros najranije i ja tu ne bi mogla ništa.
Da živim sama pa još nekako,da imam dva stana pa ajde,ali kod mene doma trenutno i meni je tisno.Pola ekipe san poslala na vikendicu jer nemamo di svi stat,jer kuča je u procesu polurenovacije i samo je pitanje dana kada će se počet sobe rotirat,Ormara trenutno nemam u kući i samo čekan plaču da počnen ulagat.Poanta svega je da san dovedena pred gotov čin u zadnji čas.
Bez pitanja,bez objašnjenja.Šta da kažen,šta da mislim,kako da postupin.Kako da se ispričan,kome,zašto.
Kako da se ne nerviran jer ne mogu napravit ništa,kako da riješin stvar.Mislim nitko je ne izbacuje,nisam je potjerala,nisam joj spakirane kofere izbacila na ulicu,ali kako da ja objasnim njene razloge materi,bratu,ocu,kako da opravdan šestero ljudi.Sve i da plate ne mogu opravdat troškove.
Kako ona nije razmislila da jednom kraže onako kako stvarno je da me opet ne dovede u situaciju kao onda prije 2 godine.Kako nije promislila o ishodu.Kako da se ja postavim?Šta da napravim?Sigurna san da bi i njeni reagirali jednako da sam se ja ponila tako?Šta da mislim kad se nijednom u preko pola godine koliko je tu nije sjetila provjerit kakva je situacija iako je znala da nije bila najbolja onda kad je odlazila.
Sve i da prijeđen preko tišine duge godinu ipo dana,sve i da joj nađen opravdanje za svaki postupak i dalje ostaje činjenica da sam u pat poziciji i da neman opravdanja koje ću pronać sebi zašto radim ovo što radim.Kome?Zbog koga?
I dalje ne kužim logiku tko je to danas spreman ili sposoban primiti šestero ljudi na mjesec dana,da iman stan od 200 kvadrata i dalje bi spavali na podu valjda.Iskreno nisam iznenađena situacijom,pretpostavljala san ishod,štoviše znala san i nisan to mogla spriječiti.Nisan mogla zataškati,fizički nisan mogla.I ne mogu ni dalje uz svu najbolju volju.Ono što nisan očekivala da će me sve to ovako zbunit,ne znan iskreno jesam li ljuta,razočarana,uvrijeđena,sve to ili ništa od toga.Znan samo da san opet zbog nje protiv svih bez upozorenja i valjda u još goroj situaciji nego tada jer ovaj put ja nemogu reć bliska mi je osoba stalno visimo skupa i vi ste me učili da pomažem ljudima i da im budem podrška.Tu priču više ne mogu prodati,iako se trudim.
Ne znam,ali nakon onoga s Tašom i svima ostalima prije nje i nakon ovoga mislim da je vrijeme da budem sebična.Mislim da je vrijeme da izvadim one oštre bridove kojima se Antonio protivi tvrdeći da to nisam ja.Mislim da je krajnje vrijeme da neke priče dovršim kako bi mogla nove započinjati.
Krajnje vrijeme je valjda da ubijen ovu empatiju ili je bar stavim pod kontrolu,čisto da mene ne boli moja dobrota.Da mene ne bole moje geste.Da se ja ne sramotim pred svima.Ne znan.Nikako da dokučim što mi je trebalo ova 72 sata ovog stresa,ove situacije,ove nelagode iz dobrih namjera,u ime starih vremena.Ne znam.Trajat će neko vrijeme očito je,konfuzija će valjda trajat neko vrijeme.
Možda ja pretjerano reagiram,ali ne mogu se zamislit u poziciji da nekog dovedem do ovog stanja,ne mogu se zamislit da postupim prema bilo kome ovako,a kamoli prema nekom tko me toliko puta spasio iz sranja.