With the beast inside,there is nowhere we can hide

utorak , 19.01.2016.

Ima tako dana kad se nikom neda ništa.Takvih dana niti vam se ne ustaje iz kreveta,a pogotovo da odete do kuaponice pa se fino istuširate,upicanite jer svijet samo čeka na vas.Ma zajebi ti te priče.Jesen donosi melankoliju,zima je nastavlja i znan kako uvijek pričam kako volim zimu i zaista je volim.Obožavam je,samo zima u Splitu ima jednu manu,a to je bura.Bura mi sjebe sinuse i glava me boli ko ga je tempirana bomba unutra.Ma jebeš i to kad je bura preladno je,toliko je ladno da nema šanse da se ustaneš iz kreveta ako baš ne moraš i možda san tipična spličanka i možda mi svaki kurac smeta,ali jebemu,šta ne bi ta bura mogla samo zbog mene malo za promjenu ne puvat.Šta ne bi moga samo zbog mene bar malo past snig,za promjenu,da se malo razveselimo bijeloj idili.Ma šipak,nisan ja te sriće.

I obećajen unaprid da neću grintat i žugat na vrime,sutra je predivan dan i ja sam predivna unatoć svemu i idemo predivno popit kavu ujutro u predivnu kafanu s predivnom osobon dok je vani predivno jer svanuo je novi dan.
Okej,dosta optimističnog preseravanja,triba mi neki dop.Triba mi da nekom nečim poljuljam tlo pod nogama ili da meni netko poljulja tlo pod nogama.
Triba mi da nekog poželim istovremeno zagrlit i opizdit s nećin po glavi,možda najbolja sutra stvori takav efekt.
U zadnje vrime san primjetila da neman volje za neke ljude.Neki su mi postali previše.Skužila sam da krenem pista poruku DSK i izbrišem je napola puta i odustanem od ideje da je pošaljem,jer nekako neda mi se slušat isprazne priče,a opet s druge strane ni ona se ne javlja,pa šta da iz toga pretpostavim osim činjenice da je nije briga.
Taša je zadnji put zaključila da san se naljutila jer je rekla da previše vrimena provodim na chat-u,na šta san joj ja odgovorila ne vidim poantu tvoje zabrinutosti oko nećeg tako sporednog.Od tada se ne javlja,a meni se neda slušat o ljudima koje ne poznajem,a ona voli pričat o njihovim glupostima.

Sve je to lipo,ali kako te može zanimat netko koga ne znaš i vjerojatno ga nećeš upoznat.Ne znan jesan samo ja luda pa svoje prijatelje bar jednom upoznam da se znaju prepoznat na ulici.Nitko ne kaže da moraju pit kave skupa,ali ono bar da se znaju iz viđenja.

Da sam glupa po pitanju činjenice da ne znam ljudima reći da odjebu.Jesam!Ali nekako mislim da pored toliko loših stvari na ovom svijetu to i nije najgore što nosim u sebi.Protekli dani su bili psihički iscrpljujući,ne vezano za ove vrste odnosa.Postoje neke stvari o kojima čovjek baš i ne može pričati,niti je spreman.Tako ni ja nisam spremna suočit se sa svim demonima.Nisu toliki problem moji demoni,na njih sam navikla,ali kako se nosit s tuđim demonima,pogotovo ako se ta osoba ne zna nosit s istima iako su njeni.
Kad su demoni u pitanju mogla bi do preksutra pričati.Nekako mi se čini da se ovaj blog umjesto optimističnog pretvorio u privatni opis subjektivnog pakla.Onako ko voli horore,možda mu i bude zabavno.
Koliko sam istinitih horora ispričala i proživila proteklih dana mogla bi knjigu napisat,ali to onda više ne bi bilo inspirirano i nadahnuto onim kim uistinu jest.
Pokušavan potisnit sve te subjektivne drame,pokušavan ne mislit i nastavit po svom ritmu,koliko god da je neizdrživo.
Ponekad me iznenadi moja intolerancija,dok drugi samo primječuju moje strpljenje.Kako je moguće da oni vide ono što ja doživljavam suprotno.
Očito je kao i uvijek stvar pespektive.