marchelina
26.11.2011., subota
Ode mi je zima
|
Dida je bija prehlađen. Kad imaš osamdeset godina i prehlađen si, to nije isto ka kad na primjer imaš dvadesetpet i prehlađen si. Mislila san tako. Mislila san, u tim godinama prehlada te satare. Ili ti u najmanju ruku ubije svaku volju za zajebancijom. - Dida, kako si? - pitala san ušavši u kužinu. Sidija je, ka i obično, držeći španjulet među prstima, noga priko noge, a baba na drugoj katrigi, po metra od njega. - A evo ćerce moja, dobro san fala bogu. - Nešto si se malo priladija, čini mi se? - A di neću. Ova tvoja baba hrče pa san ti cilu noć na promaji! - 'Nako te đava odnija šta ja hrčen! - uzburkala se baba. Uvik je zna kako je uzburkat. Proslavili smo sve njihove pireve, brončani, srebrni, zlatni, dijamantni... a on je još uvik najviše od svega volija u babinim očima užgat iskru. Bocka ju je ka osnovškolac kad poteže za kike malu iz razreda u koju je potajno zajubjen. A ona se, baš ka i ta mala sa kikama, pravila da se ljuti. I rumenila se, sa smijon u očima. U svakoj obiteljskoj sagi koju sam čitala, postoja je jedan takvi stup oko kojeg se vrtila cila priča. Stup koji je drža na okupu sve ostale članove familije. Kad je dida umra, nekako smo se raspali. Ka Juga kad je umra Tito. Samo šta za Tita neki govoru da je bija dobar, a neki da je bija loš. Za mog dida su svi uvik govorili samo jedno - da je bija dobar. Čak i oni koji su u rijetko kome u životu znali vidit dobrotu. - Znaš - sjetno je uzdahnila prijateljica kod koje sam prespavala tu noć. Moj sin je otiša kod ćaće, a ja eto baš tu noć nisan mogla podnit samoću, pa san se ukrcala njoj. - Guštan slušat priče o tom tvom didu. Svako bi triba imat jednog takvog. I svaki put kad čitan tvoje priče o njemu, pomislin "Daj mi još! Daj mi još tog dide!" Prijateljica, ka i ja, živi sama sa dicom. Kad dica zaspu, oni zvukovi koji dolaze iz mojih priča o didinoj kući punoj živih ( i temperamentnih) duša, odzvanjaju našom samohranom tišinom. Priča o jubavi babe i dide dugoj cili jedan život, podsjeća na neostvarene emocionalne ambicije o sretnoj familiji. Je li baba stvarno hrkala, nisan nikad doznala. Ali znan da je moja prijatejica slušajući tu priču, pomislila šta i ja. Nije najgora stvar na svitu kad čovik hrče. Najgore je kad te zbog tog hrkanja nema ko zajebavat. |