marchelina
29.08.2011., ponedjeljak
Prokletstvo materine teče
|
Prvo šta i brat i ja napravimo kad uđemo u materinu kuću, to je desant na kužinu. Odma s vrata juriš do špakera, di s nogu dižemo poklopce sa teča i probajemo sve šta zatečemo u tečama. Od teče i dolazi rič "zateći", u stvari. Tribalo bi zapravo pisat "zateči" sa tvrdin "č" ali upotrebjava se meko "ć" zbog ovih jezikoslovaca koji volu da se miša malo tvrdo malo meko jer tako čovik dokaže da se razumi u te gramatike i pravopise. Tako zatečenu spizu onda grabimo direkt iz teča, ne pada nan na pamet ponašat se civilizirano i glumit gospodu, ne dolazi u obzir sist za stol i pristojno čekat da nan mater servira. Tek kad tako s nogu kušamo spizu iz svake teče, i najidemo se ka prajci, e, tek onda sidnemo za stol. A kad dica sidnu za stol, refleks svake prave dalmatinske matere je stavit spizu isprid njih. Pa onda moramo opet jist. Da je ne uvridimo. Kad onako jurnemo na teče s nogu, reka bi čovik da danima nismo ništa u usta stavili. To, narafski, nema veze s istinom. Moremo bit i najsitiji na svitu, moremo upravo doć sa kakve fešte di smo se ubili pečenon janjetinon, ali čin nogon stupimo u materinu kužinu, javi nan se neka psihotična vrsta gladi koju moderna znanost još nije uspila objasnit. Čim ugledamo te materine teče, oči nan se zacaklu ki Kerumu kad ono ugleda beogradcku filharmoniju na koncertu doli u Dubrovniku. Strast je strast, šta ćeš. Tako smo niki dan opet bili kod matere a na špakeru su bile četri teče. Mene i brata odma ganilo. Dovatili se mi teča svako sa svoje strane špakera i udri. U jednoj teči je bila šalša, u drugoj manistra, u trećoj juva, u četvrtoj neko povrće štajaznan. Dok je mater nešto petljala oko lavandina a ćaća na televiziji koncentrirano pratija kako se odvija Sevina trudnoća i napeto čeka oće li digod javit da je neki pas uspješno ugriza premijerku, ja i brale smo tamanili sve prid sobon ka u one lipe dane kad smo još bili na njihovoj grbači. Ćaća nas je ipak jednin okon zgranuto pratija i sebi u bradu mumlja nešto. Nismo ga baš razumili ali smo već iz iskustva znali da su mu ključne riči bile " van pasmater", "dica", "penzije", "samostalnost", "bonkulovići", "prajci" i opet ono samokritično "van pasmater". Nismo se dali smest nego smo se lipo nacipali a onda sili za stol čekat da nan mater servira obid. Kad smo i to satrali, pitali smo ih za zdravje, ka šta je i red, a onda probali užicat malo kuna našta smo bili grubo odbijeni. Brat je reka da je razočarat i da nan stvaraju traume iz djetinjstva jer da svu drugu dicu naših godina u Hrvackoj izdržavaju roditelji penzijoneri samo naši to neće. I da šta smo mi gori od druge sridovične dice u ovoj zemji. I da šta oni mislu da s čin ćemo mi svojoj dici kupit školske knjige ove godine. I da zašto je bog baš nama da vakve okrutne i škrte roditeje kad nisu u stanju od one tri ijade kuna koliko zajedno imaju, malo i za nas odvojit. Poslin toga smo se svi lipo izjubili i izgrlili i otišli smo ća. Sutradan san išla skuvat isto onakvo povrće ka šta san probala kod matere. Mater mi je bila izrecitirala recept i ja san sve napravila kako mi je rekla. Kad se skuvalo, lipo san sila za stol i išla ist. Međutin, to uopće nije bilo to. Nisan mogla razumit u čemu je stvar. Stavila san iste sastojke, kuvala onoliko koliko mi je mater rekla, začinila na isti mot, sve isto, ali ono šta san ja dobila nije veze imalo sa onin povrćen iz njene teče. Onda san pomislila da je možda stvar u tomen šta kod matere to uvik prvo iden s nogu, pa da mi je zato slađe. Vratila san spizu iz pjata u teču, teču vratila na špaker, i probala ist s nogu. Ma kakvi, opet ne vaja. Nazvala san mater. - Slušaj, provala san skuvat ono povrće isto ka i ti, ali nije mi ispalo kako triba. - A jesil' stavila tikvice? - Jesan. - A jesil' stavila pome? - Jesan. - I kaul? - Jesan. - E, onda je nešto do tebe. - Bogami, nije nego do tebe. - Kako do mene ćerce božja? - Tako šta se nije kuvalo u tvojoj teči! - A ništa, ako je do toga, a ti lipo sutra dođi vamo, skuvat ću ja opet kad ti se tako svidilo. - Aj super! Eto me onda sutra! - Nego, jes' vidla ti onoga pasa šta je skoro ugriza premijerku? - Jesan. Šta s njin? - Pa, osvitla je obraz političarima! - Ma kako? - Pa tako. Dosad smo svi mislili da niko ne more bit nesposobniji od njih. A viš da more. |