marchelina
14.02.2011., ponedjeljak
Najlipši na svitu
|
Autobus se jedva uspija spustit do grada, oko 6 uri popodne. U autobusu, najviše žena i cura, a barenko svaka druga ima nešto bilo na sebi - majicu, šal, maramu.... Gledan ih. Tražin im oči, da vidin šta je u njima. Vidin Gušt. I dišpet. Povirin šofera - i on navuka priko radne košulje nekakvu bilu majicu, valjda od mlađeg brata. A može bit i od unuka, s obziron kako ga je zateglo u struku. Tisna majica, brale. Ali nema veze, važno da je - bila. Priko prozora od autobusa gledan kolone judi - cile obitelji, mame , tate, dica, tete, bebe u kolicima. Svi put Rive. Kraj Stare Slobodne jedva se iskoprcan iz autobusa. Namjerno biran put kroz grad, pokraj Peristila, da vidin šta je tamo. A tamo stoji čovik, svojih 60-ak godina, raširija ruke, stoji nasrid Peristila, i piva: "I nemaaa veze šta Hajduuuk nemaaa vezeeeeeeeee..." Po skalinama i zidićima njih desetak, petnajestak se cereka i plješću mu, i umiru od smija... I meni usta titraju. Titraju tako moja usta svako malo u ovome ludom gradu. Najčešće kad naletin na ovakve prizore, koji u sebi skupu cili spektar splitske zajebancije na vlastiti račun. Titraju moja usta od tvoje išenpjanosti ciloga života, lipi moj grade ludi. Nikad me ne razočaraš. Nije bilo dana, ni jutra, ni večeri, a da đir kroz tvoje ulice nije na moje lice izmamija smiješak. Uvik ću negdi vidit to šta u tebi najviše volin. Malo poslin Peristila, na Pjaci, fešta od lancuna. Mašu, plešu, vrtu se oko sebe, neke smišne figure. Meni se već vrti u glavi od biloga ringišpila u kojega smo se svi ukrcali. Vrti se ringišpil sve brže, i sve je više zvizda u očima, i sve je veće i sve bliže nebo iznad Marjana. Pratin bili val, izbacija me je na Rivu. Ima nas dvista ijada. Ima redikula dvista ijada i pun kua i osansto. Držin se dobro, ne dan se zamantat. Je, dobro, volin ja ovi grad, ali neću nikad sebi dopustit spuštanje na neke niske grane. Naprimjer nema šanse da zajedno sa ovih dvista ijada redikula počnen pivat Dalmaaaatinaaaac saaaaaam kad oni Grdović izađe na binu. Mislin, i u jubavi triba imat granice. A, evo izaša je Ban, s njin ću bome pivat, to mi nije ispod časti. Krenija je sa pismom najkompliciranijeg teksta u povijesti glazbe: "Boja. Bila boja je boja. Bila boja je najboja na svitu i niko mi ne more reć da nije tako. Boja. Bila boja je boja. Bila boja je najboja na svitu. I niko mi ne more reć..." E. Ali zato poslin toga ide refren, skroz drugačiji od pomalo monotonog i nemaštovitog uvodnog dila pisme, a glasi ovako: "Bojaa, bila boja je bojaaa, bila bojaa jee bojaaaa..!!!!". Skaču svi. Skačen i ja. I dernjaju se, da je bila boja boja. Cili grad obznanjuje cilome svitu - bila boja je boja. Neki mali donija Banu veliku bilu tortu na poklon. On je iša negdi spremit, a ovi počeli vikat: "Baaaci jeee, baaaci jeeeee!!" Ban na mikrofon: "Jel' da je itnen?" " Jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!" I itnija je, bogami. Nisan ni sumnjala. Najedanput mi je žaj šta san glumatala dostojanstvenost i došla bez ičega bilog na sebi. Baš, baš mi je krivo. Mozgan šta bi mogla napravit. Je, iman bili ređipet na sebi. Ali to večeras teško da će ko vidit. A i inače, doduše. Ima li smisla sad tu prid cilin sviton dignit majicu, pokazat ređipet i tako zorno podvuć činjenicu koja je jasna svakome normalnom čoviku, a to je da je bila je boja je boja. Suzdržat ću se, za sto godina ću pametnije. Tačno u 19.11 krenija je vatromet. Crveni se nebo, crvene se palme, dvista ijada nenormalnog svita dičjin moton iskrenilo glave prema eksploziji boja, prateći svako poštenije rascvitavanje jednoglasnim " aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!" Vi ste svi u kurcu, pomislin. Krenila bakljada, postotak kisika na Rivi - nula. Nemoš disat, nemoš gledat. Gledan dičicu na ramenima od čača: suze in idu od dima, i sve čekan kad će koje počet grintat ili plakat. Ma je. Mašu dica zastavama od Hajduka, ne smeta in ništa, mrtvi ozbijni cupkaju u ritmu Torcide, u ritmu ludila, tradicionalnog ludila kojoga donesu na svit u genima i neumorno ga njeguju ciloga svoga života. Još se držin, cupkan, i vičen i ja "aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!" na svaku lipšiju roketu, ali sve mislin kako još nisan dotakla dno dna. Je, lipo mi je, drago mi je. Volin fešte, šta ću. Ali bogami me neće niko čut kako se dernjam "Daaalmatinaaac saaaaam!" sa Grdovićem i ostalih dvista ijada redikula. Čin su rokete stale, Ban je nastavija. Cupka Riva, cupkaju konbiji od policije, cupkaju prometovi autobusi, cupka kanpanel svetoga Frane, cupka Dioklecijan posakrito iza zavjese na jednomen prozoru od Palače. Cupka moje srce. Priskače, ka na laštik. Tačno u 19.11 nije počeja samo vatromet. Tačno u tu uru počele su brodske sirene pozdravjat najlipšin zvukon od kada je svita. Nema lipšega zvuka od pisme brodske sirene. A još kad se u toj pismi udruže svi brodovi u splitskoj luci, i oni veliki i oni mali, i ozbijni i oni šta ih od smija brodon ne moreš zvat, pa se to sve pomiša sa onin vatrometon, i onih dvista ijada, dicon i didama i babama i materama, sveti Frane svitli iza, sveti Duje isprid, i sve to piva "Sritan ti rođendan Hajduče!".... Nisan se ni osvistila, Grdović je izaša na binu, a ja san se našla u zagrljaju sa svima oko sebe dernjajuć se na sav glas: "Daaalmatinaaaac saaaam....." Dotakla san dno života. Zajebala me lipota. Gingolajen se na bilome valu, očiju malo zamućenih, grla malo stisnutog, i sitin se: Neki dan san vodala malog od brata priko rive za ruku. Pet uri popodne, riva cila u suncu. Mali ima četri godine.Tapka on onin malin nogicama po Rivi, tapkan ja uz njega. "Teto, jel' tako da je ovi moj Pit najlipci glad na cvitu?" Ja ga gledan. Ne zna još ni govorit. Nisan sigurna ni je li zna špigete zavezat. Ima četri godine, šest ipo kili s kreveton, a skroz ozbijno i uvjereno izjavljuje da je "njegov Pit najlipši glad na cvitu". To, znači, počne tako rano, vrtin ja po glavi. To nije ono da ga je neko to naučija, nagovara, indoktrinira. To se rodi s tin. I živi s tin. S tin obiđeš cili svit. I vratiš se umrit. U svoj Pit. |