marchelina
05.02.2011., subota
Blogerska vruća čokolada
|
Aaaaajme ljudi kakvi san lipi dan provela! Nakon dugo vrimena, blogerski susret! Već san i zaboravila kako to izgleda, nać se sa tri-četri blogerice i čavrljat uz kavu, i usput izogovarat sve druge, nenazočne blogere, te svekoliku užu i širu familiju. Nema većeg gušta od toga, virujte mi! Povod našeg sastajanja je bila izložba obiteljskih fotografija Splićana snimljenih na našem lipom Marjanu. Dogovorila san se sa Gustirnon da dođe po mene, pošto ona vozi. Ja isto vozin, ali samo po pustinjskim predjelima di postoji minimalna mogućnost da ću koga prigazit i usmrtit. Taman prije izlaska nazvala me mater i pita da di ću. Ja govorin da dolazi Gustirna po mene, i da idemo na izložbu, i da će tamo doć još i Kamena kućica na škoju i Primakka. Kaže mater: "A ćerce moja, ima li ijedna tvoja prijatejica da se normalno zove?" Dobro, triba mater razumit, nije još ušla u svit bloga, ijako mi se čini da će brzo. Naime, kupila je žena sebi laptop. I sad me svako malo zove: - Slušaj, naučila me mala od suside kako se otvori mejl adresa. I sad ti ja iman svoju mejl adresu, zamisli! - Super! - kažen ja. - E, i sad bi ja tebi tila poslat mejl! - Ok, pošalji - odgovorin smijuckajući se pomalo. Mislim, zar nije to tako...osvježavajuće, pričati s nekim kome je doživljaj to šta je otvorija svoju mejl adresu? Raznježila me, skroz. - E, al' ja ti ne znan kako se šalje mejl. Asti. Eto ti komplikacije. Uvatin ja njoj objašnjavat, i, korak po korak, uspije ona meni poslat mejl. Međutim, ako san mislila da san je se s tim riješila, zafrkala san se. Sutradan eto ti je opet: - Slušaj, samo da te nešto pitan. Znan da si u poslu i sve to, ali stvarno neću dugo. - Aj, pitaj - odgovaram, pomirena sa sudbinom. - Ma, posla mi je oni naš prijatej jedan mejl. Ali ja ne znan kako ga otvorit! Pomagaj! O, bože. Moja raznježenost nad njenom virtualnom nevinošću je naglo splasla. - Vako: tamo di vidiš novu poruku sa njegovim imenom, klikneš na to i otvorit će ti se mejl. Ok? - Aaaaaa...ček...je! Otvorila! Fala ti, aj bog! Nije prošlo 10 minuti, zove opet. - Slušaj, u ovome njegovom mejlu ne piše ništa, nego samo da mi je posla nešto u nekom ačatmentu! - Mama, nije ačatment, nego a-ta-čment. - Atačment, ačatment, dobro, nema veze, nego di ja sad triban tražit taj ačatment? - Nigdi, atačment ti je u tome mejlu! Samo malo zaskrolaj prema doli. - Šta da napravin?! - Ajmemeni jadnatisan. Malo doli u dnu mejla pogledaj, doli ti je atačment. To ti znači prilog! - Dobro, ne ljuti se, ček... aaaaaa, evo ga! Ajme! Ovdi piše nešto searching for viruses! Posla mi je virus! Nisan toliko blesava pa da ne znan šta znači viruses! - Mama, nije ti čovik posla virus, nego to ti kompjuter javlja da provjerava ima li virusa u atačmentu - umorno ću ja. - Nemoj me zafrkavat?! A pametne makinje! Dobro, to je riješeno. Moja mama je krenila u virtualu nesigurnim nogama informatičkog nedonošćeta. Nadam se da uskoro neću od nje primit zahtjev za prijateljstvom na fejzbuku. Ta bi bila sposobna ciloj mojoj ekipi tamo ispričat natenane do koje san godine nosila pelene, kako san kopala nos na primanju u pijonire i još ko zna kakvih pikantnih detalja i spizdit mi karijeru selebritija u samom začetku. U svakon slučaju, Gustirna je lipo dakle došla po mene, i razgledale smo izložbu slija sa Marjana zajedno sa Primakkom, Kamenom kućicom i našom novom prijom blogericom koja se zove M. To M., to je dosad najnormalniji nadimak, ako ćemo pravo. Izložba je bila prilipa. Crno-bijele i poneka u boji fotografija iz nekih davnih vrimena Splita. Ono što je zajedničko svim izloženim fotografijama je to da se na njima mjestimično uočava puno kvalitetnija briga za Marjan onda nego danas. Na žalost.  Ovo je slika koja me pošteno nasmijala, jer u njenom desnom kantunu piše napomena:"Nepoznati stariji gospodin (1975)"      Poslin izložbe otišle smo na kavu u obližnji kafić. Izgledale smo i ponašale se ka sav normalni svit, i niko ne bi bija primjetija da smo blogerice, da Gustirna nije odlučila naručit vruću čokoladu. Vruća čokolada sama po sebi nije ništa neuobičajeno, osim kad je naručuje Gustirna: Konobarica: Dobar dan, izvol'te? Gustirna: Dobar dan. Molin vas, imate li vruću čokoladu? Konobarica: Imamo. Gustirna: Gustu vruću čokoladu? Konobarica: Da, gustu vruću čokoladu. Gustirna: E pa, to neću naručit, jer san na dijeti! Konobarica ju je osupnuto pogledala, a mi ostale smo pokušale izgledat ka da nismo sa Gustirnon u društvu i ka da nan se uvalila na silu za vrime izložbe pa smo je, zbog poznate blogerske plemenitosti, odlučile povest sa nama u topli kafić. Kad se konobarica makla, ipak smo počele komunicirat s njom jerbo smo se uvatile blogerskih priča a u odnosu na njih priča o naručivanju guste vruće čokolade koju nam u stvari ne pada na pamet naručit upravo zato jer je gusta i vruća i jer je čokolada, je šala mala. Raspravljale smo tako na primjer o sindromu komentiranja bez čitanja teksta. Naime, ako neko recimo ostavi komentar na 40 blogova, to bi značilo da je taj neko pročita 40 tekstova, a prethodno i da je odgovorija na vlastitom blogu na, brat bratu, najmanje 40 komentara, pa ispada da ta osoba dakle na blogu provodi otprilike 12 sati dnevno i još tuče noćne prikovrimene, bez pauze za ručak, večeru i one stvari. Drugim ričima, nema šanse da smrtno biće, makar bilo i bloger, fizički sve to stigne i da kvalitetno odčita sve te tekstove ispod kojih ostavi komentar. Ili, još preciznije, jasno je da se neki komentari ostavljaju tek komentiranja radi, pa tako može recimo doć do situacije da neko napiše tekst o tome kako je izvjesna, štajaznan, XY glupa krava, a da ista ta XY ispod tog istog teksta napiše:"Ajme, preeedivan ti je ovaj tekst! Svaka ti čast! Kad će knjiga?" Ja san napomenila da više neman vrimena skoro ni pisat, a kamoli komentirat, i da san na sve komentare odgovarala u ono vrime kad san imala vrimena, tj. kad je firma u kojoj san radila propala u privatizaciji, našta je Primakka suptilno izjavila da mi je firma biće zbog toga i propala. Druga tema rasprave je bila o tome kako stvaramo određenu sliku o nekom po njegovom pisanju na blogu, i da se ponekad može dogoditi da se ugodno ali i neugodno iznenadimo kad tu osobu upoznamo u "stvarnom životu". Tako je na primjer meni jedna čitateljica još prije 2 godine bila poslala mail u kojem je izložila svoj teški život i da je moj humor često razonodi i da se divi mom vedrom duhu i optimizmu i lakoći sa kojom prilazim životu. Ja san joj na to odgovorila da ja baš i nisam takav nehajni leptirić, a potom joj nabrojila neke od čari života samohrane žene, majke, kraljice u podstanarstvu, a nisan zaboravila spomenit ni firmu koja propada, i plaću koju nisan primila otprilike nekoliko miseci, i ovo i ono, tako da ako joj je bilo teško prije nego šta mi se javila, poslin mog odgovora stoposto se propila ili otišla živit u samostan. To zaključujen po tome šta mi se više nikad nije javila. Međutim, oni ljudi koje sam upoznala, i sa kojima sam "kliknila", postali su moji , mogu slobodno reć, najbolji prijatelji. I zato ti, blože, fala. |