marchelina
06.12.2010., ponedjeljak
Rizična skupina
|
Doktori govoru da je fizička aktivnost jako važna i svako malo nan pod nos turaju nekakve rizične skupine za ovo i za ono. I kažu da ako ništa drugo, moramo svaki dan hodat bar četrdeset minuta. S obziron da ja po svome načinu života pripadan rizičnin skupinama za dobit sve moguće boleštine, ukjučujući i one mentalne, odlučila san bar bavit se tin hodanjen i pješačenjen. U one teretane i fitnesse i pilatese ne volin ić jerbo tamo je ka i na reklamaman, sve ženske šta u te fitnesse dolazu izgledaju ka missice. Nigdi normalne, pupaste žene. Da ne spominjen da jednoj takvoj prosječnoj missici samo jedna njena patika košta više nego konpletna bila teknika u mojoj kužini, a sise in se itaju put arije samo da bi nama šta smo malo ka u godinaman izazivale duševne boli. Ma ne smeta meni vidit lipo mlado žensko čejade šta ponosno pokazuje svoje atribute, ali ne mogu svatit koju gospu takve rade u fitnessiman kad in je Bog da sve šta in triba, i mladost, i lipotu. I namisto da lipo po rivi šetaju sve svoje lipote, one se znoju na spravama i još nama nekima vadu mast. Tako ja lipo odlučila zaobić te sprave i ta mučilišta i šetat. Nisan ni izašla iz kuće u zdravu šetnju, na po metra od mene tri su se auta u lančanon sudaru zabila jedan drugome u guzicu. Bogati, ki na svečanon saboru hadezeja, ne znaš ko je kome dublje uletija. Ja doduše nisan bila previše iznenađena, jer san bila čula toga šta je sve izazva. Do semafora je stiga u punoj brzini i ja san pomislila „ovi će bubnit u koga“, a sekund nakon toga on je stvarno bubnija u prvo auto isprid sebe, koje je onda bubnilo u ono isprid sebe, i eto ti ga đavle, lančani. Iz onog prvog bubnutog auta izletila žena i počela vikat na toga šta je sve to skrivija. Neki mladi momak, malo pripit, nije mu bilo svejedno, počeja se opravdavat i govorit da nije brzo vozija. Da nije, a uletija u punoj brzini. Čak i ja znan da postoji nešto šta se zove „zaustavni put“ i da šta brže voziš, taj zaustavni put je duži. Tako san, na kraju krajeva, i ja postala mater, jerbo oni moj bivši nije računa s tin zaustavnin puton kad se zaletija. I onda se to reče da je za nesriću bija kriv judski faktor, a meni se pari da sist pijan za volan more samo nejudski faktor. Aj prošla ja njih i cilu tu lančanu petljanciju, kad sto metara dalje čovik šeta sa pason, nezavezanin, dakuče, i pas čin me je vidija oduševjeno u punon trku krenija prema meni. Odma mi je bilo jasno da ni ova beštija ne računa sa zaustavnin puton, i da će, ako ga neko ne spriječi, skočit na mene i u momen organizmu izazvat lančano otkazivanje svih organa. Da ga vlasnik nije uspija uvatit, bogami bi me ta zdrava šetnja bila koštala života. I eto. Da san lipo ostala doma na kauču ka svako normalno čeljade, ne bi ovoliko stresova bila doživila. Poslin par dana, kad me moja doturica pitala da jeli san počela zdravo živit i pješačit, rekla san joj da mi ne pada na pamet više odat okolo jer da je to rizičnije od gledanja televizije sa kauča. - Kako to mislite? – pita mene doturica dižući obrve. - Lipo. Sidin doma, guštan jer me ne more niko zaskočit niti moran gledat sudare! A osin toga na televiziji gledan one koji su u još rizičnijoj skupini od mene, pa mi odma bude lakše! - Jel'? – kaže ona neuvjereno – a šta to molim Vas gledate na televiziji? - HDZ! - HDZ? Hoćete reći da su oni rizična skupina? - Daštasu! - A za što, molim Vas? - Za Remetinec! |