marchelina
23.11.2010., utorak
O lijepa, o draga, o slatka odvodo!
|
Kad se ona moja mlađa sestra udala za jednoga pravoga dubrovačkoga smišnoga maloga, ja san bila jubomorna. Čovik i lip, i pametan, i dobar, i nako baš dubrovački otmjen i fin, a bome i situiran. Pokušavala san, iz čiste sestrinske pakosti, nać mu bar jednu malu, majušnu manu, da mi bude pinku lakše, ali bez uspjeha. Okokole san ispitivala sestru je li bar nikakav u onin stvarima. Ona se samo zagonetno smješkala i treptala onin svojin sritno udatin trepavičicama. Onda san pokušavala otkrit je li bar sklon naprimjer alkoholu. Kad bi doša kod nas u goste, stavjala san isprid njega sve vrste žestokog alkohola koje san imala po kući i još bi trkala u dućan po dvajsšest vrsta piva. Ma nije ni trznija. Niti na ono bezalkoholno pivo. Šta san manje uspjeha imala u pronalaženju njegovih možebitnih poroka i mana, to san sigurnija bila da stoposto sakriva neku uber šporkariju i da je samo pitanje vrimena kad će ista isplivat na površinu. Čak san imala i konkretnu sumnju o kojome defektu i šporkariji se radi, pa san sestri jednoga dana postavila direktno pitanje. - Ne, moj muž nije član hadezeja – odgovorila mi je, sva mirna, i blažena. Kvragu, mislila san, mora, mora nešto bit! Pa neće mi vajda sestra ciloga života defilirat isprid nosa onako drsko zadovojna i sritna a ja kipit od jubomore? Sad svi mislu da san ja zločesta i da ne volin sestru, a ja san upravo zbog sestrinske jubavi pokušavala raskrinkat lipoga gospara jer je njegova bezgrešnost loše djelovala na našu sestrinsku bliskost. Mislin, o čemu čovik more pričat sa sritno udaton ženon, aj recite vi meni nako pošteno? Nemaš se za šta uvatit, nema tu ni radnje ni zapleta, kad sve štima. Čak mu je i mater dobra! Đavlu i takvi brak kad nemaš zbog čega svekrvu olajavat! Nazoven ja tako sestru u Dubrovnik i ispitujen puna nade: - E, kako si? - Odlično, odlično fala bogu. - Aha. A kako ti i on...? - Evo bome, baš nan je lipo. - Kako to misliš, lipo? Pa već ste pet godina u braku! - Jesmo i sve mi je lipše snjin! - Aha. A...one stvari...ima li kokolavanja i to? - Fala bogu ne mogu se požalit... - Aha. A...njegova mater, a? - Bog joj da sriće i zdravja, baš je žena na mistu! Onda ja bidna mučin par minuti, i ništa mi više ne pada na pamet. To je to prokletctvo dobrih judi, unište ti fabulu. Pa se pozdravin. - A dobro. Onda...aj? - Aj, cmok cmok kissi kissi sekice! I to je to. I tako je to išlo, dozlaboga dosadno i lipo, dok jednog dana sestra nije cila živčana i juta nazvala našu mater i žalila joj se kako u Dubrovniku nema struje. Ja san prvo mislila da je ona to izmislila iz samilosti prema meni. Ka ono, eto bar neka mrlja na njenon dubrovačkon životu. Kako more Dubrovnik ne imat bilo šta, a kamoli struje?? Rekla san materi da joj poruči da joj se lipo zafaljivan al' da joj je pokušaj skroz proziran. Međutin onda je po svin medijiman u Hrvackoj osvanila vijest od tomen kako je Dubrovniku smrklo. Ja san bila djelomično umirena u svojoj pakosti i jubomori, ali mi opeta taj problen s elektrikon nije bija baš dovojan a i nekako je kratko traja. Tako san počela opet zavidit sestri svon snagon sestrinske jubavi, jerbo nisan mogla svatit da se nekome baš toliko posrići u životu: nađe idealnog muža, živi u drugon po redu najlipšijem gradu u Hrvackoj, i najgore šta jon se dogodilo u pet godina je kratkotrajni nestanak struje? Šta je moja sestra boja od mene? Pa bogati šta san ja stinama u Boga gađala, a? Je li taj Bog moga lipo rasporedit sriću i nevoju, pa da bude bar popola? Naprimjer da ako je sestra već sritno udana, i to u Dubrovniku, onda barenko da in je Kerum gradonačelnik? Nego sve nevoje vamo nama u Split? Tako san cila jidna kontenplirala, a onda je doša drugi po redu živčani telefonski poziv od sestre u pet godina: - Pod vodom smo! Dubrovnik je poplavljen!!! E, ovo san joj još manje povirovala nego ono sa nestankon struje. Najturističkiji grad na Jadranu poplavljen?!? Ma je, kako ti kupus! Pa ne bi naša država dozvolila da jon turističko zlatno tele pluta i potone pod vlastitin slavnin zidinama zarobjeno lošon infrastrukturon i nemaron? Povirila san omanama u medije i otkrila da sestra ne laže! Odma san je bidnu nazvala. - Alo – javi se ona utučeno. - Šta radiš? - Evo, brčkamo se! A šta ću radit?! Spašavan kuću! - Slušaj, jesan li ti ja lipo govorila da je taj tvoj gospar tebi siguro zaboravija reć sve o sebi? Jel' sad vidiš di si se udala, a? - Samo ti zajebaji... - Ma ne zajebajen, nego suosjećan. I tila san ti reć da ne brineš jer eno san čitala da je dogradonačelnik Dubrovnika reka kako ulaže sve napore da uvjeri Gradcko vijeće kako je Dubrovniku ta oborinska odvodnja glavni problem i prijoritet! Nije mi baš jasno zašto ih u to triba uvjeravat s obziron da ćedu uskoro na posal morat dolazit u gondolama, ali, strpjen, spašen! Uostalon šta bi i tebi falilo da dicu u vrtić razvoziš brodićen? - Aj kvragu. - Ma dobro aj, neću te više. Nego, jel' voda baš visoko došla a? - Je. Ovdi je pakal. Samo čekan da govna počnu plivat. - Ajme tebe, pa govna ti ne plivaju! - Ma jel'? Kako bogati ne plivaju? - Eto tako, jer govna triba najprije uvjerit da je pitanje plivanja postalo prijoritet! |