marchelina
04.11.2010., četvrtak
Pišanje u vitar
|
Mislila san se oću li van ovo ispričat ili ću priču o sramoćenju na javnon mistu ponit sa sebon u grob. Prvo san bila odlučila mučat, ali san čula da neispričane traume čovika mogu satrat, pa ću van ipak ispričat čisto u zdravstvene svrhe. Sa zdravljen je sve i počelo, uostalon. Bila ja nešto boležljiva zadnjih dana ali kad san bolesna odlazak na nekakve preglede je zadnja stvar šta mi padne na pamet. Iman urođenu, genetcku odbojnost prema svin doturima, počevši od državnoga vrha pa sve doli do lokalne anbulante i hitne pomoći. Iskreno virujen da se čovik zapravo razboli tek kad počne ić po ordinacijaman. Međutin s vrimena na vrime se dan nagovorit pa san tako neki dan banila na vrata anbulante kojoj navodno pripadan, a kad uđen u oni depresivni hodnik i ugledan po dvadeset judi onemoćalih od čekanja isprid svake ordinacije, ja se uvik osjećan ka da tu uopće ne pripadan. Ovi put san relativno brzo došla na red, stigla san u anbulantu okolo devet uri a već san u dva i kvarat bila takoreć nadomak vrata. Kad san uspila, sva sritna i u nevirici, uteturat unutra, moja je doturica nakon brzinskog uvida u opće stanje stvari odlučila da je vrime za malo detaljnije preglede pa mi između ostalog dala uputnicu za konpletnu krvnu sliku i urin (u daljnjem tekstu pišaka). Te pretrage krvne slike su ukjučivale i to da prije vađenja dotične krvi moran dvanajst sati bit gladna, za šta mi je tribalo otprilike misec dana psikičke pripreme jer su mi rekli da dan prije zadnji obrok ne smi bit poslin sedan uri a svaki pravi gurman zna da prava zabava, šta se tiče spize, počinje tek iza sedan sati navečer. Osim toga pokušala san doturici objasnit da ću se stoposto ozbijno razbolit jer niko normalan ne more dvanajst sati ništa ne ist i ostat zdrav. Ja osobno mogu ništa ne ist od sedan navečer do sedan ujutro sljedećoga dana jedino tako da taj tegobni period proveden u stanju duboke nesvistice ili da se desi nešto vanredno šta bi djelovalo na gubitak mog apetita. S obziron da je na svitu malo toga šta mene more baš toliko zgadit da izgubin apetit, već san se bila pomirila da od vađenja krvi na gladno neće bit ništa, ali onda su se najedanput zvizde sritno (za mene) i nesritno (za Hrvacku) posložile i dotur Sanader se bija odlučija vratit u saborske klupe. Čin san to čula montirala san se isprid televizije a već poslin dvi ure gledanja počela san vikat „ajme meni nije mi dobro“ sa jakin osjećajen da više nikad u životu neću moć na ništa zinit. Ukratko, postigla san željeni učinak i ubila apetit sve do sljedećega dana kad san, nakon dvanajst sati bez hrane, u stanju akutne pothranjenosti, ošla u anbulantu i napokon dopustila da mi izdavu po litre dragocjene tekućine. Odnila san poslin doturici nalaze i krvna slika mi je bila više-manje dobra, ali slija od pišake, daprostite, nije. Pa mi doturica dala novu uputnicu, za neke urinokulture u Higijenskon zavodu. Dobila san detaljne upute o daljnjem postupku: u apoteki kupit sterilnu plastičnu bočicu, u nju skupit pišaku, srednji mlaz, i odnit na higijenski zavod. Tako je počela moja najcrnja noćna mora. Ne znan kako drugi ljudi, ali meni je od svih mogućih pregleda najgore kad moran isprid ciloga svita nosat svoju pišaku. To mi izaziva totalnu neugodu. Znan ja da je sve to judski i da svi pišamo, čak i najdostojanstveniji među nama, ma ne samo to, nego i gore od toga, eno kad je na televiziji prijenos iz sabora svi šta to gledaju svako malo viknu „A šta seru!“, ali meni je svejedno to veliki problem. Mislin, svi mi imamo one organe pa opet ne šetamo goli prid cilin sviton, jel' tako? Da stvar bude gora, najčešće su te zgrade di se čovik pregledava napravjene tako da se čovik popiša na jednome kraju, a pišaku triba odnit na skroz drugi kraj nekoga hodnika krcatog judi koji nešto čekaju. Pa kad ti defiliraš sa svojon pišakon svi bulju u tebe jerbo ijonako nemaju pametnijega posla. A ti se, naravno, trudiš izgledat samouvjereno dok držiš onu bočicu i praviš se da ti je to skroz normalno, šetat svoje najintimnije tjelesne izlučevine isprid miljun svita. Ili pokušavaš licu dat izraz čovika koji sa ton pišakon i bočicon u ruci u stvari nema nikakve veze, da to nije tvoje, i da ti se cila ta neumjesna gadarija skroz slučajno našla u rukama. A i te bočice, šta ih nisu mogli napravit malo lipšijima i manje transparentnima, nego baš svi moraju vidit kakva ti je pišaka. Mogli su naprimjer štajaznan izmislit nekakve dekorirane bočice, sa cvitićima ili leptirićima ili zalipit na njih male plakatiće od neke predizborne kanpanje, pa da čovik pronese tu pišaku kroz te hodnike sa barenko mrvicu dostojanstva. Meni je u svakon slučaju sve to toliko neugodno da san svaki put smišjala kako to izvest šta diskretnije. Padalo mi je na pamet bočicu recimo ugurat u džep, ili zamolit koga drugoga da mi prinese bočicu kroz hodnik do laboratorija, ili pokušat uvjerit sestru iz laboratorija da se ne mogu popišat jer je utorak a ja pišan samo ponedijkon, sridon i petkon. Od svega navedenog san odustala nakon šta su me neki upozorili da bi me onda poslalo na neke druge pretrage a koje imaju manje veze sa fizičkin, a više sa duhovnin, tojest mentalnin sferama judskoga zdravja. Ovi put međutin san smatrala da iman sriće, jer san postupak skupjanja pišake tribala izvest u intimi doma svoga i onda to lipo i elegantno odnit do Higijenskog zavoda a da niko nikad i ne sazna da i ja pišan. I inače je u životu teško pišat po zapovidi, a još kad moraš vatat nekakvi srednji mlaz stvar se poprilično zakonplicira. Mučilo me to šta nisan imala pojma kako uopće znat koji mi je srednji mlaz. Pretpostavjala san da za to utvrdit čovik mora bar odokativno znat koliko će mlazova proizvest. Pa ako recimo procijeniš da ćeš pišanje obavit u deset mlazova, uvatit oni peti. A opet, šta ako se radi o jedanajst mlazova, kako uvatit peti ipo mlaz? To bi značilo šesti mlaz počet, stat upo posla, uvatit u bočicu tu polovicu šestoga mlaza, a onda nastavit? Jebate da iman toliko prisebnosti ko zna di bi dosad bila. Kako moreš planski pišat, kad se zna da se sva i pišanja i sranja u životu događaju skroz neplanirano? Nakon podosta muke i egzibicija uspila san nekako uvatit neki mlaz za koji nisan bila sigurna je li mi srednji ili nije, i potražila po kući nekakvu kesu da u nju smistin bočicu. Našla san neku bilu kesu, i nakon šta san čvrsto zatvorila bočicu i zamotala je u tu bilu kesu, hrabro krenila put Higijenskog zavoda. Tamo san, naravno, opet naišla na dugi red pa san, nervozno pocupkujući iščekivala onaj strašni momenat kad ću, naočigled najmanje deset ljudi iza mene, morat iz borše izvadit onu kesu a iz nje izvuć onu groznu plastičnu bočicu sa žućkastin dokazon moje ljudske nesavršenosti. Od same pomisli na to val neugode mi se širija cilin tilon, ali san se tješila da iman tamne sunčane naočale na nosu i da me niko od nazočnih svjedoka poslin neće moć pripoznat ako se slučajno sretnemo na ulici i da niko od njih neće moć sa sigurnošću uprit prston u mene i izjavit „Je! To je ta šta piša!“ Čekala san preznojavajući se i molila boga da šta brže dođen na red i istovrimeno,da, ako je ikako moguće, nikad ne dođen na red. Dolazila san u iskušenje da sve jude iza mene pustin priko reda dok i zadnji ne obavi šta ima pa da tako ostanen sama, ali to nije bilo moguće jer su stalno dolazili novi i novi čekači. Pomirila san se sa sudbinon stoički, i, došavši na šalter, odlučnin pokreton izvukla iz borše onu bilu kesu. Prvo šta san uočila je bilo to da bila kesa više nije bila nego žuta, a sekundu potom san svatila da se plastična bočica putem nekako otvorila, čep se nakrivija, a tekućina iscurila! Gledala san užasnuto kesu kako se žuti, i pomislila „nu, ista Kerumova“, a potom vrisnila zgađeno i pustila da mi ispadne iz ruke na šalter, sa kojeg su veselo potekli mali žuti slapići razlivajući se na sve strane a najviše po papirima sa unutrašnje strane šaltera. Sestre sa te strane su također zgađeno vrisnile i u paniki počele spašavat papire, a vrisnija je bogami i cili red ljudi iza mene i automatcki se povuka pet metara unazad. Posramljena ka nikad u životu, nisan znala šta ću prije – spašavat sebe i cipele na koje je već kapalo sa šaltera, pomagat, izvinjavajući se, sestrama da spase papire, ili pobić odatle glavon bez obzira, odselit u drugi grad i ne vraćat se dok se sve skupa ne zaboravi. Ako se ikad zaboravi. Ušeprtljala san se do te mire da san ponovo zgrabila namočenu, gnjecavu kesu, i okrenila se prema zblenutoj grupi judi iza mene, u namjeri da nađen neki koš za smeće, ali onda je sve to počelo kapat i na moju boršu, našta san boršu priko glave skinila sa sebe pružajući je prema prvom čoviku isprid mene moleći ga da mi je pridrži. Na to je cili red ljudi još zgađenije vrisnija i odskočija još pet metara od mene ka da san božemiprosti gubava. Gledali su me šokirano a ja san se mislila koju gospu me tako gledaju, svakome se more desit mala nezgoda, a oni blenili ka da nikad u životu nisu isprid sebe vidili ženu sa keson punon pišake. Dobro, možda i nisu. Napokon san ugledala koš, ubacila kesu u njega i, svjesna da su mi i ugled, i čast, i judcko dostojanstvo zauvik uništeni, odlučila odigrat cool do kraja jerbo ijonako više neman šta izgubit. - Pretpostavjan da ovo sad više ne vridi? – upitala san sestru nehajno, pokazujući prston na onu plastičnu bočicu u kojoj je na dnu bilo ostalo još nekoliko bijednih žutih kapi. - Naravno da ne vridi, pobogu, gospođo! Promatrala san oni mokri šalter. - A šta vi ne bi na primjer mogli sa nekon malon spužvicon pospugat ovo sa šaltera pa onda to iscidit u neku drugu bočicu? - Molim?!? Gospođo, urin mora biti sterilan! Ste-ri-lan!! – uzrujano mi ona odvrati mašući istovrimeno mokrin papirima okolo sebe. - Je, dobro, ali znate li vi kako san se ja namučila dok san uvatila oni srednji mlaz, a sad sve otišlo u vitar? Prestala je mavat na momenat, pa drekne živčano: - Urinokultura ima svoju proceduru, koju treba točno slijediti! - E pa đavlu i vi i vaša urinotortura! – dreknen i ja i izletin iz Higijenskog dok su se judi micali i razdvajali isprid mene brže nego more isprid Mojsija. Eto šta su ti judi. Spremni su privodit stare bakice priko ceste, davat dobrovojno krv iz humanitarnih razloga, uplaćivat u razne fondove za pomoć Afriki i kome sve ne, a kad triba jednoj bespomoćnoj ženi pridržat boršu dok se riješi kese pune pišake, svi je napuste. Dobro je moj pokojni čukun-čukundida govorija, ćerce moja, di dođe žuta kesa, nema ti tu ni sriće, ni kulture, a kamoli urinokulture!! |