marchelina
16.10.2010., subota
Na Velebit sa ovcama
|
Niko mi ne može uzburkat adrenalin ka moja draga mater. Zove ona mene danas i ja joj onako zagrintan na vrime, život, stresove, kredite, dakle na sve ono šta većinu pučanstva muči, a da san znala šta će uslijedit iza toga, bila bi rađe mučala. Draga mama je naime gledala na teveliziji jednu emisiju o judima koji su sami sebi iz temelja prominili život, a šta znači da bi tako i ja naprimjer mogla i tribala. Pa se razvezala od nekim judima iz npr. Zagreba koji su ka priko noći navodno prisikli sve lance, i zaprašili u neke pripizdine. Jedan je recimo otiša na Velebit i čuva ovce. Drugi je otiša na Pag. Nisan uspila sve povatat u bujici njenih oduševljenih nabrajanja, ali san svatila da triba dakle otić negdi di je Bog davno reka laku noć, nabavit si stado ovaca, i eto rješenja za sve. Ja govorin, dobro mama, sve je to lipo i krasno, ali jel' ti mene stvarno moš zamislit kako negdi po velebitskin vrletima veselo ko Hajdi skakućem iza stada ovaca? Mislin, jel' ima tamo uopće internetckog signala? A osim toga, ja ne želin bit sritna na Velebitu, nego baš ovdi di san sad. Jer me ta izolirana mista uopće ne privlače, a ni ovce, iskreno rečeno. Mama, kažen ja njoj, ja ti ne volin te pripizdine. Ona se na to užgala i govori da "ko me pita šta volin ili ne volin!" Kako to misliš, ko me pita? - kažen ja. Pa zar nije najbitnije radit ono šta čovik voli?? Nije, najbitnije je minjat! Drekne ona. Mama, izivcirano ću ja njoj, čak i pod suludom pretpostavkon da najedanput zakjučin da je Velebit ono šta cili život želin, i čak da se pronađen u naganjanju ovčica po njegovim ledinama, ne mogu otić, ko će mi bogamu plaćat one kredite?? Ne virujen da bi u banci pristali da in umisto uplate misečne rate donesem kilo ipo ovčijeg sira! Ma, opet će ona, neće tebi nikad bit bolje u životu, kad nemaš hrabrosti za promjene! Klik. Pa ti pričaj s materama. Iden vidit kliko košta jedno omanje stado ovaca, javin vam se sa Velebita. Vaša Hajdi. |