marchelina
10.08.2010., utorak
Deslovizacija
|
Ima li išta gore nego kad čovik danima nema inspiracije i ne može napisat niti jedno jedincato slovo, a onda ga pukne inspiracija, napiše tekst, bude cili zadovojan, a potom taj isti tekst nepovratno izgubi? Jučer san bila dogovorila kupanje sa nekom ekipom u četri ure popodne. U četri manje kvarat san pribacila šugaman priko ramena, navukla japanke, stavila očale, ubacila u boršu neki faktor za mazanje kojega nikad ne koristin ali mi ga je lipo vidit u borši, i krenila. Uvatin kvaku od vrata, zakoračin, i paf! Pukla me inspiracija! I to nakon šta danima nisan imala volje ništa napisat! Krzmala san na vratima jedno sekundu ipo i mozgala o tomen kako ne bi bilo lipo od mene da se sad uvatin pisanja i zakasnin na more a ekipa me čeka. Zakjučila san odgovorno da bi bilo jako jako neodgovorno od mene da sad sidnen pisat. Onda san pobacala šugaman i očale i japanke sa sebe, boršu sa faktoron zaitnila u hodnik, i sila pisat. Kako san i inače jako organizirana i temeljita po prirodi, tekstove koji me tako iznenada puknu ne pišen na oni wordow dokumenat nego pišen direktno u editor. Jer ko će sad to nešto otvarat nekakve dokumente, pa me konpjutor pita oćuli spremit dotični dokumenat, pa ako oću di ću ga spremit, pa zašto ću ga spremit, kvragu i on i njegova procedura. Dok se ja tako ispovidin konpjutoru, ode moja inspiracija i polet. Otvorin ja dakle editor i u deset minuti nakuckan priču i cila sritna kliknen na "objavi". To tamo, na portalu. Međutin, namisto da se tekst objavi, on nesta. Isparija. Dematerijalizira se. Deslovizira se!!!! Prvo san nekoliko momenata zaprepašteno treptala i buljila u ekran. Onda san pokušala očajnički nekako spasit tekst, nać ga, pa konpjutor je to, on sve zabilježi, tako su mi rekli ovi šta se razumu, mora negdi bit! Kliknen na ono pretraživanje, ono SRRČ, utipkavan naslov, dijelove rečenica, zareze, uskličnike, riči, slova, proban sto kombinacija, al' nema. Moga teksta nema! Nigdi! Kako se slabo razumin u informatiku i od konpjutorima znan taman koliko mi triba za napisat i objavit nešto, onda ja tomen istom konpjutoru pripisujen nevjerojatne moći , baš zato šta ništa ne razumin. Pa san mislila, ako ja ne znan spasit tekst, to je siguran znak da ta mogućnost postoji, samo triba malo upornosti i istraživačkog duha. Onda san ulazila u konpjutor svagdi di se more uć a da te ne ubije struja, i di nikada prije nisan ušla. Kvragu, mislila san, negdi mora postojat nešto di će pisat "Pohrana tekstova spašenih nakon šta ih neki idiot izgubi unoseći ih direktno u editor". Ulazila san u SVE šta postoji na desktopu, klikala na sve misteriozne funkcije koje neman pojma šta značu na engleskon, a kad mi ih neko prevede na hrvacki onda pogotovo božetebe ne razumin, a ne namjeravan ni ubuduće razumit, jer uz sve stvari koje moran u životu razumit ne triba mi sad još i nešto šta ne razumin ni na materinjem ni na stranom jeziku a i ne razumin zašto bi to uopće tribala razumit. Znan puno judi koji to isto ne razumu pa eno bogami živu skroz dobro. Nakon toga paničnog pritraživanja i prikopavanja desktopa, network plejsisa, kontrol panelova, maj konpjutora i ostalih ikona, prišla san na google, jer san jeanput čula kad je neko reka da "google sve pamti", e pa, bogami ne pamti, i sram bilo informatičare kad in tu informaciju mora otkrit neko vako nemušt u informatiki ka šta san ja! Dakle, vaš pametni gugl ne pamti!! Tojest, pamti neke pizdarije, ali ne pamti ono šta ja napišen i izgubin! Kad san shvatila da ne postoji način da spasin moj tekst, odlučila san da ću se ubit. Tako ja to često odlučin u životu kad se nađen prid nepremostivin preprekaman, jer poslin kad se malo oladin, a ne ubijen se prije toga, buden bar pešest dana dobre voje od pomisli kako san blizu smrti bila, ono, gledala joj u oči takoreć, i za dlaku joj izbjegla. U mom naumu da se ubijen uvik me nešto važno spriječi, ne znan, naprimjer uskuva mi voda za kavu, ili se sitin da nisan izvadila robu iz mašine, ili na radiju najavu Kerumov govor na otvaranju splickog ljeta. Pa se onda ne ubijen. Jerbo da propustin taj govor, ubila bi se. A jučera me u samoubivanju spriječilo to šta san se sitila da je vrime godišnjih odmora. Drugin ričima, da se ubijen , niko ne bi ni primjetija. Dobro, možda bi, ono, leže judi na plaži i neko vikne "Alo, jestel' čuli da se ona Marčelina ubila?!?" "Aaajme, strašno, jadna žemska, nego, daj molin te dodaj mi tu kremu za sunčanje i trkni malome po sladoled" E, bogami, nećete. Pa ne ubivan se ja zato šta mi je taki ćeif, niti za svoj gušt, nego zato da bi me neko žalija bogamu. Kvragu, ovo san isto pisala direkt u editor. Ništa, iden kliknit na objavu, pa ako tekst nestane, ubit ću se. Na jesen. |