marchelina
01.08.2010., nedjelja
Nije za mene bit selebriti
|
Nisan još uspila doć sebi od izleta na Šoltu i promocije na kojoj san bila, kad me udruga Split Mind pozvala da buden gost na književnom druženju u Sinju. Judi moji, to se više ne da izdržat. Poslin svake promocije, književne večeri, i sličnih događanja, pomislin kako je to zadnje, i kako se mogu napokon vratiti mom mirnom životu žene, vesele raspuštenice, majke, domaćice, blogerice i neredovitog HEP-ovog platiše, kad eto ti ga đavle. Druženje u Sinju je bilo predviđeno trajat od ujutro do navečer, i ja san se pitala koju gospu ću radit u tomen gradu cili božji dan. Dobro, neman ništa protiv Sinja, jer znan da tamo ima zgodnih, kršnih muških, alkara i vojvoda i planirala san između dva književna čitanja napravit jedan mimohod po Sinju i uvatit muža, jerbo od književnosti se ne živi, a meni je više dosadilo sama zavidavat žarulje po kući.  Uostalom, ako se žena namjerava udat najboje jon je to napravit u Sinju, ako ništa drugo, tamo muški cili život vježbaju gađat u sridu, znači teško ti jedan Sinjanin more omanit u određenin delikatnin situacijaman u životu od kojima sad ne bi u detalje. Šta ću radit u Sinju cili dan, saznala san naknadno, i otkrila da se u Sinju može puno toga radit i guštat cili cilcati dan, i duže od toga. Za to su se, u svojoj lipoj suradnji, pobrinili ekipa iz Split Mind-a i ekipa iz SKUP-a iz Sinja (Sinjski kulturni urbani pokret)  U jutarnjem dilu programa smo tribali čitat poeziju ili prozu nama omiljenih autora i ja san za tu priliku bila izabrala priču našega blogera sa bloga Svijet u boci i njegovu priču Čarolija olovke s gumicom. Očito dobar izbor, dobila san lipi pljesak, tojest ne ja nego priča, i fala Marku šta mi je odobrija čitanje njegove priče. Bija je gušt sidit u sinjskoj pivnici, u totalno neformalnoj atmosferi koja je bila pojačana odličnon suradnjon između nas koji smo čitali i osoblja pivnice a koju je pospješija mladi i perspektivni pisac Mario Glavaš svojon suptilnon komunikacijon sa konobarima tipa: "Stipe, stišaj tu muziku jebemumater, zvaču alkare!!!"  Osim mene i Marija gosti od pera su još bili i Tonita Popović, Aleksandra Kardum, Nebojša Lujanović i Veselin Gatalo. Veso je pisac iz Mostara i ostat će zapamćen po svojin urnebesnim komentarima na temu života u BiH, ka naprimjer kad je reka da se ne miče iz Mostara a da svako malo živi u drugoj državi, i da ujutro kad se digne obavezno sluša vijesti na radiju da bi sazna koje je države taj dan stanovnik. Na književnoj večeri je na pitanje "Može li se od pisanja živjeti" odgovorija da može, i da je on prve pare od pisanja zaradija kad je čači iz vojske napisa pismo i tražija da mu pošalje novaca.  Osim šta je zasmijava sve oko sebe, iz nekog, samo njemu poznatog razloga, pokuša je izazvat međunarodni incident provocirajući, a koga nego mene, i to tako šta je izražava negativne stavove o svemu šta je meni sveto, tj. o Feralu, o e-novinama, o Splitu i o Hajduku. Jedino mi nije spomenija manistru na pome, jer je to moja svetinja za koju javnost, pa tako ni Veso, još ne zna, ali da je kojin slučajen zna i da mi se i u tu svetinju dirnija, ne virujen da bi bila izdržala, pukla bi ka cvrčak i stoposto bi mu bila rekla da je fašista. Jerbo samo fašista može imat negativno mišjenje od manistri na pome. Taman kad mi ga je već bilo dosta i kad san bila odlučila da ću ga mrzit ka pasa, on je napravija nešto skroz neočekivano. Naime, kavu koju san bila naručila konobar mi je bija donija bez cukra, i Veso se, ničim izazvan, diga od stola i otiša od konobara tražit cukar za moju kavu. E sad san bila skroz zbunjena jer kako moš mrzit čovika koji ti donese cukar? Kvragu sve, nisu više ni fašisti ka šta su nekad bili.  Organizatorice druženja, Petra i Irena, zadovojno su trljale ruke jer su mislile da ću se dat isprovocirat i da ćemo in Veso i ja priredit sukob i tuču, šta bi dalo publiciteta cilomen sinjskom književnon događanju, jerbo nema ništa zanimjivije za medije nego kad se dva selebritija zakrvu i počupaju prid cilin pučanstvon. Da nisan hladnokrvna kakva jesan, tuča između Dikana i Đele Jusića bi bila doslovno postala jučerašnja vijest a da ne govorin da nan Kosorica i Severina ne bi bile ni do kolina. Međutin ja san skupila sav svoj splicki dišpet i pravila san se da me baš briga šta Veso govori, a to šta san zaradila gastritis, zapetljaj criva i čir na želucu mala je žrtva za obranu digniteta mojih književno-političko-sportckih uvjerenja. Za čitanje moje priče "Erocka" sa kojon san pobijedila na Casanova festivalu san bila upomoć pozvala prijateja Edija Matića iz udruge "Kurs" pošto je cila priča u dijalogu pa mi je lakše kad iman nekoga da čita mušku ulogu u dotičnoj priči. Edi mi je za tu priliku posudija majicu na kojoj velikin slovima piše "MAJICA ZA ČITANJE" šta je puno pomoglo momen samopouzdanju i da nije bilo te majice ne znan kako bi bila izvela taj još jedan nastup isprid publike i to nasrid sinjske tvrđave. Sa Edijem je došla i moja prijatejica Crvenkapa, znate, ona šta uništi svaki tulum i feštu jer jon se počne spavat. Tako je , dok san ja na tvrđavi čitala moju priču, nadjudskim naporima držala oči otvorene i još jedan put potvrdila koliko je književnost, a nadasve moja, u životu nadahnjuje i motivira.  Edi, to van je onaj lipi, zgodni, mladi, pametni, šesni, šta zna kuvat, spremat, čistit, peglat... i prodaje maslinovo uje Prije tog večernjeg performansa šetali smo po Sinju, po "sinjskoj špici", di san ja u prvome điru prošla kraj jednog čovika koji je intezivno gleda u mene. U drugomen điru mi je još i klimnija glavon, sveudilj me intezivno gledajuć. Ijako san sad već malo navikla bit slavna, opet mi je bilo nekako neugodno da skroz nepoznati muški tako gledaju u mene. Doduše, već su me u životu par puta judi na ulici tako intezivno gledali, ono kad mi je frizerka u pituru za kosu zabunon bila stavila malo previše vrištećo-crvene nijanse, a drugi put kad san, juta na istu frizerku, SAMA opiturala kosu.  U trećem điru priko sinjske pjace mi je upalila svićica u glavi i ja san se sitila da je taj nepoznati čovik u stvari onaj fotograf šta me je slikava za novine prije dvi nedije, i da je čovik, za razliku od mene, kulturan, i da mi se samo pristojno javija. Sad je ispalo da san se uobrazila i da se više ne javjan judima kad ih sretnen na ulici. To me je snervalo do te mire da me je ekipa stala tješit da to nije ništa strašno i da su fotografi i ostali iz medija tu zbog mene a ne ja zbog njih i da je njihovo da škljocaju i da pišu od meni i da me gledaju i da mi klimaju glavaman ali da se ja njima neman šta javjat jer san selebriti.  Onda smo bili na izložbu fotografija od Biljane Gaurine di san opet vidila fotografa i omanama dotrčala do njega da mu objasnin da se ja to nisan uobrazila nego da san malo glupasta po prirodi.  On je reka da nema problema i da on razumi umitnike i pisnike jer da su oni uvik u nekomen svomen svitu. Bilo mi je malo lakše i tila san se pozdravit i otić jer mi je bilo neugodno pod svin tim svitlima ali u tomen momentu me je fotograf zadrža i viknija "Ante, Ante dođi vamo!". Onda je do nas doša Ante T., a fotograf mu je reka da san ja ta i ta i da on, Ante, jel', sigurno zna za mene. Ante me je pogleda, diga livu obrvu, i reka: "A-a. Ne znan je." Ma da mi je ko priča da će mi se usrid Sinja to dogodit! Da jedan slavni pisac nije nikad čuja za mene?? E moj Ante, đaba ti je šta znaš pisat i i šta si svitcki čovik kad nisi čuja za mene, a svi znaju da nakon mog posjeta Sinju taj grad više neće bit poznat po Sinjskoj alki nego po meni. Ovo ti je velika mrlja u bijografiji, viruj ti meni! Poslin ciloga toga šušura Edi mi je da prijedlog dana, i svaka mu dala zbog toga prijedloga, pa smo, u svrhu realiziranja toga prijedloga on, ja i Crvenkapa nestali u lipoj, hladnjikavoj sinjskoj noći, i neću van reć di smo išli i šta smo radili ali bi za taj dil književnoga programa najprigodnija majica bila ona sa natpison "MAJICA ZA PIVO, VINO I NAJBOJI I NAJJEFTINIJI TOPLI SENDVIČ NA OVOM DILU BALOTE"...  Fotografije i majica: Edi Matić Šta kaže Slobodna |