marchelina
24.07.2010., subota
Dopala me Šolta, i opet će, nadam se
|
Ima ta jedna žena. Ime joj je Venera. A ime je, kao što znate, znak. Venera je Šoltanka. Jedan dan tuširala se i guštala u igri sa pjenom i vodom, a onda u toj narcisoidnoj zaigranosti svoga tijela i vode, napipala jednu kvržicu. Kada se jednoj ženi to dogodi, ona, u stvari, odmah zna. Odlasci liječniku nakon tog prvog momenta strave, služe samo tomu da joj se potvrdi ono što je odmah znala. Suočavanje sa dijagnozom, kirurški nož na onom dijelu tijela koje svaku ženu čini predivno izvajanim, savršenim djelom božjih ruku, to su trenuci koje vam ne mogu prepričati niti opisati jer je to priča koju nisam proživjela. Dovoljno mi je, međutim, samo pokušati zamisliti, pa da mi ledeni trnci užasa prođu kičmom. A dovoljno je i vama, znam. Venera je sitna, krhka ženica. Samo izvani. Pa ta strašna dijagnoza u njenoj biografiji ne zauzima važnije mjesto od svega onoga drugog što ta žena može, hoće, i jest. Venera pjeva u ženskom zboru "Marjan". Venera sudjeluje aktivno na večerima poezije, najčešće na svojoj rodnoj Šolti. Venera je majka i supruga. Venera je prijatelj. I, Venera je napisala knjigu. Knjiga se zove "Škatule, batule", bila sam na njenoj splitskoj promociji, a jučer sam bila pozvana i na njenu šoltansku promociju. To je knjiga o bolesti, o borbi, o hrabrosti, o djetinjstvu, ljubavi i o - Šolti. Bila sam pozvana kao gost bez ikakvih posebnih zaduženja osim onog da guštan, kupan se, sunčan se i uredno zajebajen sve oko sebe. "Jel' ti drago šta si mi došla ovdi na Šoltu, a?" - pitala me Venera za ručkom. Strpala san pet-šest šoltanskih kapara u usta, i odgovorila:"Pa, štajaznan....nije mi nešto, al' ionako nisan imala pametnijeg posla..." Onda se Venera ka najuti na mene i časti me svim pogrdnin izrazima koje je Dalmacija uopće za ženski rod izmislila: - Štraco. Šupjačo. Kurbetino. Lajono. Šporkujo. Čavadoro. Peškarušo. Ja pijen šoltansko domaće, crno, žvačen oni pršut koji je toliko dobar da se poslin njega triba ić ispovidit, i smijen se. Popodne bižin na plažu, točajen se u perverzno blistavom plavetnilu i kontenpliran o tomen kako na Jadranu ne postoji najlipši otok. Jer su svi - najlipši. Jedino šta ta Šolta ima ka neku reputaciju, pa kad ti neko želi zlo, reče ti "Dopala te Šolta!". To je ka neka kletva.  U podne i kvarat, taman kad u ladovini ispod tamarisa padam u san opijena od soli, dolazi Iris, voditeljica promocije, baci mi nekakav rokovnik u krilo i kaže: "Evo, napiši par riči o Veneri, za večeras." Onda se bacila u more, pa nije čula moje beštimje. Dok nije izašla. - Dobro, šta je tebi, a? Niko mi nije reka da ću ja tribat išta pisat o Veneri! Jel' ti misliš da san ja na botun?? Neki ka književni đuboks?? Ubaciš temu, a ja izbacin tekst? Ma neću ti ništa napisat, kvragu i ti i promocija i Šolta i ovi tvoj rokovnik!! Iris je samo odmanila rukon, i odjezdila gibajuć onin svojin bokoviman. Dvi ure iza toga stiga je na Šoltu i cili ženski zbor Marjan. Ka neka blebetava ekskurzija, čavadora do čavadore, razbudile cili otok, adijo nirvani i meditaciji. Promocija se održavala u starom, povijesnom zdanju hotela u Maslinici. Ova promocija je Veneri bila važnija, i puno teža od one promocije u Splitu. Triba izać prid svoje mještane. Prid stare i mlade otočane, Šoltane. Triba in pridstavit knjigu. Knjigu o - njima samima...Svako ko zna kako je Dalmacija stroga i najstroža prema svojiman, zna kako je teško Veneri bilo. Ja san tekst, naravno, napisala. U biti, već je odavno bija u meni, samo san ga primistila iz duše na papir. Iris ga je čitala, judi su slušali, meni samoj je zvuča boje nego dok san ga pisala, a Venera mi je iza Iriskinih leđa pritila prstom. Jer san je takla, izgleda. A i zato jer nije znala da ću ja nešto o njoj napisat. Nije bija baš momenat da jon objašnjavan da nisan znala ni ja. Na promociji u Splitu san odplakala cilu promociju. Za razliku od toga, na promociji u Maslinici, na Šolti... san opet sve odplakala . Plakala san zbog hrabrosti jedne sitne, krhke Šoltanke. Zbog njene bolesti. Zbog hrabrosti kojom ju je pobijedila. Zbog njenog brata kojeg joj je odnila ista dijagnoza. Zbog njenog muža koji se cilo vrime pravija da ga nema i da nema pojma šta to njegova šenpjava žena radi i koje to pizdarije piše, a onda ju je u jednomen trenutku toga dana, na vratima od kuće zagrlija i drža je ka šta držimo nešto šta nan je sveto, naše, dobro. Plakala san i zbog svih gracija iz ženskog zbora "Marjan" jer svaka ta gracija ima svoju vlastitu životnu priču, i većina tih priča bi satrale i jača stvorenja od običnih ženskih čavadora. A one pivaju. Pivaju uvik, a često, proživljavajući tugu neke od njih, pivaju i plaču. Ali ne staju pivat. U kasnu uru poslin promocije sidile smo na šoltanskoj rivi i pivale. Cila maslinička vala je odzvanjala od naše pisme. Vlasnik kafića je ugasija muziku, i posla nan besplatnu turu. Slušali su nas svi. I domaći, i turisti. Slušale su šoltanske škure, i brodice, i zvonici. Slušali su tamarisi. Pismu o jednoj ženi. Otočkoj, maloj, skromnoj, ženi stini. Onoj šta daje snagu i mužu, i dici, i prijatejima, čak i onda kada se nađe na rubu, kad biva prisiljena, opakom bolešću, pogledat na drugu stranu. Ne znan šta je vidila na toj drugoj strani, ali poslin toga je nastala predivna, prilipa knjiga o jednom otoku, o ljubavi, lipoti, hrabrosti i dobroti. Kad smo pošle ća, sa jedne od brodica usidrenih u vali za nama vikne jedan muški glas: "Fala vam! Fala vam za ovu večer!" Eto na. Imale smo nečujnu publiku i na brodicaman iza leđa. Lipo su se gingolavali i slušali. I mučali. Venera, božica jubavi i lipote. Je, ime je znak. PRIČA O BODULSKOJ BALADI E, ZA SVE KOJI SU ME PITALI DI SE MORE KNJIGA NABAVIT - IMA JE U SVIM SPLICKIM KNJIŽARAMA KOJE ITIMALO DRŽU DO SEBE A KOME SE NE DA ODAT PO KNJIŽARAMA, NEKA SE JAVI MENI NA MEJL |