marchelina
17.06.2010., četvrtak
Opijena
|
Bačvice, Ovčice, Zenta, Žnjan Ijadu puta napravjen đir, jedini đir kojeg ne ćutin ka samotnu šetnju, nego ka obred u kojem bi mi svako smeta. To je đir u kojem sam sebična i posvećena samo moru. Ima mista na tom putu di su vale skroz zelene. A ima i jedno misto, ma, znan ga tačno u metar, e, na tom mistu alge zamirišu tako jako da ti se zavrti u glavi, na tom mistu mi uvik dođe da vičem od sriće i od neke potribe kojoj ne znan ime, ali tu potribu u čoviku mogu izazvat samo alge kad se onako , ka slučajno, razbacaju po kraju. A u stvari ti se namjerno itnu pod noge samo da te omamu i začaraju. Na tom mistu poželin skinit sve sa sebe i bacit se, jerbo taj miris zove na bacanje. Nezgodno je jedino kad me ta pomama uvati usrid zime, tamo negdi oko Božića, jer đirajen ja tim putom priko cile godine. More postoji i zimi, još luđe i još jače nego liti. A liti guštan kad ono more da dozvolu za uć u njega, pa kad mu se nako prišunjan, pa ga pipkan i ispitujen, ka da ga prvi put u životu vidin, a samo u njemu zapravo živin....tapkan u plićaku i pravin se da me nije briga za njega i ka da nisan jedva dočekala uletit...pa ka ono lino ulazin, sve ka da neću a more me sinjaje ispod oka i muči jer me zna, svake godine se mi tako kokolajemo. Onda ulazin sve dublje, malo mi poškakje kolina, malo se nakrivin kad mi podmetne kamen ispod nogu...zabeštiman mu sve po spisku Pa se bacin. Prvo zaronin da mi se smoči kosa. Onda napravin tonbulu naprid jer kad se tako zavrtin, more me polako izbaci prema površini, pa u tomen momentu lebdin. Istovrimeno otvorenih očiju škiljin prema suncu šta se probija odozgor a planktonići mi titraju i plešu okolo glave, i mislin da ne postoji nikakvo opojno sredstvo, ni droga ni vino ni bože tebe koje bi me moglo dovest u takvo stanje apsolutnog gušta i sriće. To stanje ne more trajat dugo jer me more izgura vanka, ali onda se ja opet zavrtin, privarin ga, i njega i sve zakone fizike. Onda štrapan nogama i rukama i krenen u duboko, via Brački kanal, zanesen se i odlučin da ću plivat bar do po kanala, ali onda pogledan doli, a more se crni, pa se pripadnen i biž nazad! Onda se more pravi važno, narafski, cereka se pa mu se ona plava stomačina cila trese pa se od toga stvoru mali valići i još me poštrapaju po licu dok bižin nazad u plićak! Ok, more. Jedan nula za tebe. Al' vidit ćeš ti iduće lito....  O more Odlutala sam do plaže Odkotrljala u dubinu Otkucala ribama sve tajne Otpustila sve ovozemaljske jade. Odmahnula galebu Okrznula zubace Očima svojim vidjela prstace. Orodila se sa ribarima Orosila pijesak znojem golih tabana. Odplutala na pučinu Otkačila na južinu Odmorila na valu Osvanula na žalu O. Odlično..  Zaigrana More moje… došla sam do tvojih obala, samo da bi pogled znatiželjni bacila a onda sam poželjela... uho prisloniti na tvoj val. I zaigrana tako modrim zvukom očarana u pjenu tvog vala zapletena probudim se najednom usred pučine, tobom zarobljena… |