marchelina
16.11.2009., ponedjeljak
Martin u Zagreb-1. dio
|
U petak tačno u 14h san saznala da u subotu putujen službeno u Zagreb. Avijonom. Nisan se previše zabrinila zbog tog avijona, jer se sićan da san prije 20 godina putovala rečenin prometalon bez straha. Čak mi je bilo i zabavno ono uzlijetanje i sletanje. Šef mi je reka da na aerodromu moramo bit u 6 ujutro, i da će on doć po mene u 5 ipo. Ic okej, rekla san samouvjereno. Okolo 10 navečer san razmišjala da li da se spakiran na vrime ili ne, pa odlučin ipak poštivat vlastitu tradiciju i spakirat se ujutro, daklem u zadnji čas. Iman neki urođeni otpor prema pravovremenom pakiranju, to kvari čar putovanja. U ponoć san počela intezivno razmišljat o avijonu, u 2 ujutro mi je bilo jasno da od nervoze neću zaspat, u 4 ujutro san navila budilicu na 4 ipo i zaspala. Naravno da to buđenje nisan uopće registrirala. U 6 manje dvadeset me zove šef i govori da će za 5min bit isprid moje kuće. Ja, grubo probuđena iz mog sna, onako sanjajući u svojoj pidžami na žute medvidiće o nekom sritnijem svitu bez rata, gripe, recesije, službenih putovanja, šefova i avijona, promrmljan mu nešto nesuvislo u mobitel. On odma svati da san ja još u krevetu i poruči mi da ako za 10min ne buden isprid kuće, on odlazi bez mene. Iskočin iz pidžame na žute medvidiće, prisjećajući se kroz maglu da sinoć nisan spakirala stvari, zgrabin putnu torbu i ubacin u nju jedne mudante i jednu knjigu šta san je dobila za rođemdan od Danice Čvorović. Šta se mene tiče, sasvim dovoljno za boravak jedne poslovne žene u Zagrebu priko vikenda. Potom navučen na sebe prvu (i jedinu) ispeglanu kombinaciju šta san je našla u ormaru, čizme, jaketu, i sjurin se taman na vrime da uvatim šefa. Onog momenta kad smo ušli u avion, ja san svatila da bi bilo bolje da san lipo skroz zakasnila i propustila taj put u Zagreb.. U grlu mi se nešto steglo, a kad je avijon počeja rulat po pisti i vatat zalet, imala san nezadrživ poriv vrisnit "Imaaa izaaaać!!!!!!!", ali san predmnijevala da bi to ostavilo loš dojam na moga šefa pa san mučala i grčevito pokušavala odvratit misli od najcrnjih mogućih scenarija. Taman san autosugestijon skoro uspila sebe uvjerit da je avijon sigurno sredstvo prijevoza i da mi se neće ništa loše dogodit, kadli na ekranu isprid sebe ugledan upute o korištenju maske za kisik. To je bilo fatalno. Isti čas su mi se oznojili dlanovi i srce mi je počelo lupat ka ono kad san se prvi put u životu tribala seks...ovaj, jako mi je lupalo. More svak govorit šta oće, ali niko me ne more uvjerit da je objašnjavanje korištenja maske za kisik normalan početak putovanja. Jednostavno, ne može bit normalno, tim više šta je svima jasno da u slučaju kakve nesriće ta maska ijonako ničemu ne služi. Imala san naglu potribu bacit se šefu oko vrata i zajecat mu pristravljeno da ja to NE MOOOOGUUUUUU, ali san znala da ni to ne bi ostavilo baš dobar dojam. Dotični je inače čita svoju novinu mrtav ladan i potpuno nesvjestan agonije u kojoj se nalazi njegova najdraža, doduše i jedina, suradnica. Bilo bi mi lakše da neko priča samnom, o bilo čemu, ako triba i o predsjedničkim kandidatima, ma bilo koju glupu temu samo da zaboravin da će od ciloga mog plodnog i kreativnog života iza mene uskoro ostat samo neka crna kutija. Onda san pokušala sebi odvratit pažnju prateći naslove koje je šef čita. Kad je okrenija na sportsku stranu, ne bi li ga navukla na komunikaciju, počela san mu postavjat pitanja o nogometu i to o trećoj nogometnoj ligi, o kojoj inače ništa ne znan, a očito nije zna ni on jer ga nisan uspila navest na razgovor o toj temi. Onda je okrenija na osmrtnice a ja san skoro vrisnila. Panično san okrenila glavu na drugu stranu, tojest put prozora, di san ugledala oblake ISPOD nas, i opet skoro vrisnila. Ne može me niko uvjerit da je normalno da u putovanju oblaci budu ispod čovika. To je neprirodno, i gotovo! Više nisan znala di gledat, jer dikod bi pogledala sve je samo podsjećalo na avijonsku nesreću i pojačavalo moju paniku. Pogotovo ljubazno nasmiješena lica stjuardesa. Ne, neće one mene tim lažnim osmijehom uvjerit da je sve u redu i da se u avijonu upravo ne događa neki strašni kvar. Intezivno buljeći u njihova lica pokušavala san otkrit jel' nan se zapalilo krilo, ili je pilot dobija infarkt, ili je nestalo benzina, ili nas je neko oteja. One su se međutin i dalje smješkale ka da se ništa ne događa. I svi su putnici izgledali mirni i spokojni, ne kužeći da je najopasnije kad se te stjuardese počnu tako ljubazno osmjehivat. Šta se mene tiče, njihovo ponašanje je bija siguran znak da ćemo se survat kroz par minuta, ali one se po službenoj dužnosti moraju smješkat. Onda se u zvučniku začulo kvrc kvrc, i ja san pristravljeno naćulila uši, ijako san već znala da će nan pilot objavit da je to-to, avijon je u plamenu, ali "Nemate razloga za paniku dragi putnici". Međutin pilot je, isto ka da se ništa ne događa, počeja pozdravjat i govorit ko je on i kako se zove. Ne znan zašto piloti mislu da je čovika prid smrt uopće briga kako se oni zovu?? Ka da će mi bit lakše buden li znala ko me je odveja u smrt! Onda je reka."Dragi putnici, ako vas zanima na kojoj visini letimo..." NE! Ne zanima me! Nemoj mi reć, molin te!!!!!!!! Ne želin znat na kojoj san visini!!!! Ne želin znat sa koje visine ćemo se strmeknit!! Želin umrit u potpunon neznanju! Ali uzalud, dotični je bezobrazno hladnokrvnin glason izrecitira i visinu i sve ostale zastrašujuće podatke o letu, od kojih se meni zaledila krv u žilama i znala san da ako i ne padnemo, ja u Zagreb stoposto neću stić živa.....! nastavlja se...(ako preživin let, jel') |