10. 01. 2008. TV kalendar

Skupili se tako nas četvorica veterana, pripadnika Prve gardijske brigade PTSP-a u istoimenom klubu. Šta ćemo raditi doma, ovako se nađemo zajednički razumjeti svijet oko sebe. Stukli smo već pola penzije, do petnaestog ćemo cijelu, jebiga moramo štogod uplatit, da možemo izgurati kraj mjeseca. I tako prošetali se jutros u trenirkama, pošli do Super Sporta, imamo osjećaj da je danas taj dan za dobit, jebiga mora nekad. Zatim došli do Kluba, upalili Dnevnik, sranja ko i vazda. Završio sport, pa onda vrijeme, a zatim počeo promotivni blok. MUP hoće da ljudi vrate oružje koje posjeduju.
- Ma jesul ovi normalni? - reče Šaran.
- Kako to misliš, Šarane? - kaže Dule.
-Pa ljepo, ja se borio za ovu državu, a oni će meni da vratim oružje. Ne mogu ja to vratit, treba mi.
- A za šta ti treba? - upita Mrkan.
- Pa recimo za ženu, da nemam oružje stalno bi nešto prigovorala, ovako šuti i boji se, a ja miran.
- Ti bi stvarno puco u ženu da te dobro iznervira ? - upitah.
- Kako da ne, ali u tome i jest poanta, sve dok imam oružje, neće me nervirat- odgovori Šaran.
- Imaš ti pravo, Šarane - zaključi Dule - sad mi je jasno zašto me susjedi uvjek ljepo pozdravljaju i pitaju je li mi šta treba.
- Jes stvarno - nadoda Mrkan - ono kad je Hrvacka igrala protiv Engleske, i kad ga je Petrić ubo, ja ispalio rafal i izrešeto auto onog Miralema, znaš Miralema, to ti je onaj poduzetnik, ne znam ščim se bavi, samo znam da je Balija, a nakon toga reče mi Miralem da sve je u redu, da je i njemu drago što je Hrvacka dobila, ma kurac mu je drago, prepo se čoek, a ne bi da nemam oružja.
- Jebo vas led - uključim se - i meni dođe da pucam i baš zato što mi dođe da pucam, htio bih se rješit oružja, da još ne propucam koga.
- Ma neš propucat nikoga, to ti je kao, štajaznam, imiđ - mirno će Šaran - kad to ljudi znaju, neće se zajebavat s tobom.
- Jes stvarno - nadoda Mrkan - mene niko ne zajebava.
- Ni mene - zaključi Dule.
- Ne radi se o zajebavanju, nego ispaljivanju - viknem.
- Kakvom ispaljivanju? Metaka? - čudi se Dule.
- Kojih metaka, jebote glupa. Glave, Dule, glave, pa kad ispali glava, ispali i metak. To ti se zove, ono znaš, simboza, tako nešto.
- Ma o čemu pričaš, ja te kurca ne kontam - kaže Dule.
- Ma o mami ti pričam, glupane - zavrištim - o mami Radojki, pravoslavki koja te rodila, eto o čemu pričam. Zato ti ime i jes Dušan.
- Kakve veze njegova stara ima s ispaljivanjem metaka? - uleti Šaran.
- Jes stvarno - nadoda Mrkan - kakve veze ima?
- Osim što je luda, nikakve veze nema sa ispaljivanjem, isto kao ni vaše, osim što možeš spermu ispaliti u njih ko metak!
- Marole, jebotebog luda, sad si stvarno prećero, ne vrjeđaj nam matere, biće sranja - uzbudi se Šaran.
- Jesil popio terapiju danas? - upita Dule.
- Jes stvarno - nadoda - Mrkan - jesil je popio?
- Jesam, kako nisam, a sad ćete i vi popit terapiju tableta u obliku metka - rečem i mahnem se za pištolj u unutrašnjem džepu trenirke.
Mahnu se i oni. Stojimo sad mi ko u onemu filmu Dobar, Loš, Zao u krug i gledamo se u oči. Čekamo ko će prvi. Malo nas je strah, ali si to ne priznajemo.
Prošlo je tako pola TV kalendara, a mi tako stojimo i gledamo se preko pištolja, i taman ja mislio propucati Srbina Duleta, kad ono javi se Miljenko Kokot sa Cezarom na kraju kalendara, u onoj rubrici Nepoznato o poznatome.
I u tom trenutku reče Miljenko da reče Cezar da je kocka bačena na današnji dan prije dvije hiljade i četreset godina.
Mi smo svi na to odjedanput stavili pištolje tamo gdje su i bili, mašili se za listiće, i ostavili Miljenkov glas bez slike Cezara dok se broj na teletekstu okreto na 660.
- Jebotebog, je li ovo Ufa izgubila od Toljatija - iznenadi se Šaran.
- Jes, jebote - reče Dule - a svi smo je igrali.
- Jes stvarno - nadoda Mrkan - svi smo je igrali.
- Jes svi smo je igrali - izustim.
Na to smo svi odjedanput stavili listiće tamo gdje su i bili, mašili se za pištolje, i propucali sa tridesetak metaka staru Grundig televiziju, i Miljenkov glas bez slike Cezara, i Cezara bez slike Cezara, i stranicu teletexta 660.
I svi smo se sjetili riječi Šarana da je takav naš imiđ i da se niko neće zajebavati s nama.