subota, 01.05.2021.
|
Sa mnom je bilo veoma teškoraditi — u početku sam bila glupa starica. To mi je onlično rekao, i bio je u pravu. Ali ja sam veoma brzoučila. Možda baš i zato što sam veoma stara, i što višenemam šta da izgubim.U početku mi je sve išlo jošteže nego što bi inače, zbog mog straha. Čim bih ugledaýla Naguala, ja bih počela da mucam i gubim prisebnost.Nagual je tako delovao na sve druge ljude. Bilo mu jesuđeno da uliva toliki strah.«Ućutala je i pogledala me.»Nagual nije bio čovek«, rekla je.»Zašto to kažete?«
»Nagual je đavo iz ko zna kog vremena.«Sledio sam se od tih reči. Moje srce je počelo snažýno da bije. Ona zacelo ne bi mogla naći boljeg slušaoca.Strahovito me zainteresovala. Zamolio sam je da miobjasni šta je tim htela da kaže.»Ljudi su se menjali od njegovog dodira«, reče. »Tito znaš. On je izmenio tvoje telo, samo ti nisi ni slutioda on to čini. Ali on je ušao u tvoje nekadašnje telo.Stavio je nešto u njega. Isto je učinio i sa mnom. Ostaý vio je nešto u njemu i to nešto je preovladalo. Samođavo može to da učini. Sad sam ja severni vetar, i neplašim se nikoga i ničega. Ali pre nego što me je onpromenio, ja sam bila slaba, ružna staraca koja bi seonesvestila već pri samom pomenu njegovog imena. Pa- blito mi, naravno, nije mogao nimalo pomoći, jer se onNaguala plašio više nego i same smrti.Jednog dana su Nagual i Henaro došli ovamo kadsam bila sama u kući. Čula sam ih kako su se približili vratima kao jaguari koji se prikradaju. Prekrstila samse; to su za mene bila dva đavola, ali ipak sam izišla da vidim da li im šta treba. Bili su gladni, i ja sam im radopripremila nešto za jelo. Imala sam neke debele činijenačinjene od tikava pa sam i jednom i drugom dala počiniju čorbe. Činilo se kao da se ona Nagualu nije svide-la; nije hteo da jede ono što je pripremila tako slabažena, pa je tobože nespretnim pokretom ruke oborio čiýniju sa stola. No, umesto da se činija prevrne i čorbaprospe po podu, ona je od Nagualovog udarca pala praý vo na moju nogu, a da se pri tom ni jedna jedina kapnije prosula. Činija mi je zaista pala na nogu i tu je osýtala sve dok se nisam sagnula i podigla je. Stavila sam jena sto pred njega i rekla da je jelo koje sam skuvalapuno dobrih namera, iako sam ja slaba starica koja gase oduvek plašila.Od tog časa Nagual se promenio prema meni. To što je činija pala na moju nogu, a da se ni kap čorbe nijeprosula, bilo je za njega znak da mu viša moć ukazujena mene. Tada to nisam znala i mislila sam da se proýmenio prema meni zato što se postideo što je odbio da jede ono što sam mu ponudila! Nisam razmišljala o toj promeni. I dalje sam pred njim bila skamenjena od straýha i nisam se usuđivala da mu pogledam u oči. Ali on je počeo da me primećuje sve više i više. Donosio mi ječak i poklone: šal, haljinu, češalj i drugo. Stidela samse jer sam pomislila da on to kao muškarac traži ženu.Nagual je imao mlade devojke, šta će mu starica poputmene? U početku nisam htela da nosim pa čak ni dagledam te njegove poklone, ali Pablito me nagovaraopa sam posle nekog vremena počela da ih nosim. Međuýtim, on mi je sada ulivao još više straha nego pre i niýsam nikako htela da ostanem nasamo s njim. Znala samda je on đavolski čovek. Znala sam šta je učinio svojoj ženi.« Morao sam tu da je prekinem. Rekao sam joj dane znam ni za kakvu ženu u don Huanovom životu.»Znaš na koga mislim«, reče.»Verujte mi, dona Soledad, ne znam.«»Ne zavitlavaj me. Znaš da govorim o la Gordi.«Jedina »la Gorda« za koju sam znao bila je Pabli-tova sestra, veoma debela devojka kojoj su dali nadiýmak Gorda-Buca. Mislio sam odnekud, mada se o tomenije govorilo, da ona u stvari nije ćerka donje Soledad.Nisam hteo dalje da je ispitujem. Setio sam se odjedýnom da je ta debeljuca nestala iz kuće i da niko nijeznao, ili smeo da mi kaže šta je s njom bilo.»Jednoga dana sam sedela sama pred kućom«, proýduži dona Soledad. »Češljala sam kosu na suncu češ-ljem koji mi je Nagual poklonio; nisam ni primetila da je on došao i da stoji pored mene. Odjednom osetih kakome njegove ruke zgrabiše za bradu. Čula sam ga gdemi sasvim tiho govori kako ne treba da se pomaknem, jer bih vrat mogla slomiti. Okrenuo mi je glavu ulevo,ne baš sasvim, samo malo. Veoma sam se uplašila ipočela da vrištim, pokušavajući da se otmem iz njegovihruku, ali on je dugo, dugo, čvrsto držao moju glavu.Kad mi je pustio glavu, onesvestila sam se. Neznam šta je posle bilo. Kad sam došla sebi, videla samda ležim na zemlji, upravo ovde gde sad sedim. Nagual je već bio otišao. Toliko sam se stidela da nisam želelada vidim nikoga, a naročito ne la Gordu. Dugo sam čak mislila da mi Nagual nije ni okrenuo vrat već da jeto bio samo strašan san.«Ućutala je. Čekao sam da mi objasni šta se tadazbilo. Činilo mi se da je rasejana, zamišljena možda.»Šta se u stvari desilo, dona Soledad?« upitah nemogući više da se uzdržavam. »Je li vam on neštoučinio?«»Jeste. Okrenuo mi je vrat da bi promenio pravacmojih očiju«, reče, pa se glasno nasmeja videći kolikosam se iznenadio.»Hteo sam da kažem, je li on ...?«»Jeste. Promenio je moj pravac«, odgovori ona, neosvrćući se na moje nagoveštaje. »To je učinio i s toý bom kao i sa svima drugima.«»To je istina. Učinio je to sa mnom. Ali šta mislite,zašto je to uradio?«»Morao je. To je najvažnije od svega što čini.«Mislila je pri tom na jedan čin koji je po don Hu-anovom mišljenju bio neophodno potreban. Nikad nisa kim nisam o tome razgovarao. U stvari, na to sam već pomalo i zaboravio. Na početku moje obuke, zapaýlio je dve manje vatre u planinama severnog Meksika.Rastojanje između njih moglo je iznositi dvadesetak stopa. Rekao mi je da i ja stanem na rastojanju od dvaýdesetak stopa od vatri, držeći telo, a naročto glavu, ušto je moguće više opuštenom i prirodnom položaju.Zatim mi je naredio da gledam u jednu vatru, pa je,prišavši mi s leđa, okrenuo moj vrat ulevo i podesiomoje oči, ali ne i ramena, tako da su bile okrenute preýma drugoj vatri. Držao mi je glavu u tom položaju saýtima, sve dok se vatra nije ugasila. Novi pravac bio je jugoistok, ili, tačnije, drugu vatru je smestio u pravcu jugoistoka. Sve sam to primio kao jednu od don Hua-novih nerazumljivih nastranosti, kao jedan od njegovih besmislenih rituala.»Nagual je rekao da svi mi u toku života razvijamosposobnost da gledamo u jednom pravcu«, produži ona.»To onda postaje pravac naših duhovnih očiju. Godinaýma se taj pravac pohaba, postane slab i neprijatan, apošto smo vezani za taj pravac, i mi sami postanemo slabi i neprijatni. Onog dana kad je Nagual okrenuomoj vrat i kad ga je tako držao sve dok se nisam one-svestila od straha, on mi je dao nov pravac.«»Koji vam je pravac dao?«»Zašto to pitaš?« odvrati ona s nepotrebnom žestiýnom. »Misliš li, možda, da mi je Nagual dao drukčijipravac?«»Ja vam mogu reći koji je pravac dao meni«, rekoh.»Nije važno«, odbrusi ona. »On mi je sam to reýkao.« |
