Zenitist i kritičari u drhtalici

Uđem u jedan bar Le triumph, jer me je privukla šansona. Pivo je slataksto i lepo. Ubrzo jedna debela cura u crnoj trenerci promeni ploču na juboxeu i pusti do daske neko orijentalno urlanje. Zatim se bacila na fliper. Na televizoru je išao prenos utakmice Fenerbahče - Benfika. Afrofrancuzi su igrali bilijar, a dva tmurna ćoveka su zavijali duvan i čitali verovatno užasne sms poruke. Le triumph se očas posla pretvorio iz francuske razglednice u multikulturalni bućkuriš našeg doba. -- Iz putopisa u nastajanju

Ispred crkve Jovanke Orleanke, na stepenicama, prosi jedna žena što liči na Indijanku iz centralne Amerike. Oni što ulaze u crkvu pokušavaju da se otresu, a jedna žena joj daje kesicu sa čipsom. Kada posle sat i po opet prođem tuda, vidim samo cipelu te prosjakinje na trotoaru.

Ispred Cabareta Aléatoirea, u betonskom dvorištu prepunom mladih i starih pankera, skejtera i omladine doslovno svih boja, pred ulazom u salu gde Undertones treba da imaju koncert, presretne me TV ekipa. Kosooka novinarka me nešto pita na francuskom za koji pretpostavljam da je savršen.
- Je ne comprends pas – kažem ja s mojim početnim tečajem i dodam : - I don’t understand, not French...
- Are you an Undertones fan? – pita ona i zagleda pseću ogrlicu koju sam u stilu Sida Viciousa privezao katancem.
- I came here to see Undertones before they die. And before I die. It’s a kind of a geriatric trip...

A pre toga...

La Friche Belle de Mai je naziv umetničkog kolektiva kome su 2002. dali na rad u obradu napuštenu fabriku duvana. I slobodni je artistički duh tu stvorio stazu za skejtere, prostor za street art i izložbe, knjižare i hepeninge, a bogami i koncerte. Kraj me podseća na Maynhem u Kopenhagenu mada bi poneko poželeo da sve liči na Christianiju (Les Grandes Tables naziv je restorana u okviru kompleksa, što baš izaziva asocijacije na kultni Spiselopen unutar zidina Kristijanije)... Tim se mestom Marsej hvalio dok se kandidovao za evropsku prestonicu kulture (i
dobio tu čast za ovu godinu).

A pre toga... Amsterdam. Do Marseja nema leta bez presedanja. Air France zapravo nudi neugodnu promenu aerodroma – s De Gaullea treba se prebaciti do Orlyja. To me je pokolebalo, pa sam izabrao Jat-ov let do Amsterdama i KLM-ov let bez presedanja do Marseillea. Zbog toga što je razmak između dolaska JAT-ovog aviona i polaska KLM-ovog bio samo 1 sat, a ja nisam hteo da rizikujem da ne stignem u tom roku da prođem kroz pasošku kontrolu, uzmem prtljag pa da se ponovo čekiram, odlučio sam da prespavam u Amsterdamu. Izabrao sam hotel Yotel na samom aerodromu, misleći da je to prednost.

Ali, u stvari sam se osećao koa Tom Hanks u filmu „The Terminal“. Pri svakom odlasku iz hotela i ulasku u isti bila je neophodna pasoška kontrola kao na ulasku i izlasku iz zemlje. Za manje od 24 sata nakupio sam 4 pečata u pasošu i praktično bacio tu stranicu putne isprave. Yotel podseća na japanske kapsula hotele za pijane biznismene. Preskupa neudobnost za novije sezone Star Treka.

..............

Kada se od Stranda pođe naviše u pravcu Mside, Gzire i Birkirkare, nailazi se na pub koji se spolja okitio aforizmima na engleskom tipa: „Wine is bottled poetry. Come in and red with us.“ Reč je o „Cafe Jubilee“. Unutrašnjost se sastoji od simpatičnih sličica, postera, stvarčica – većinom u francuskom stilu. I tu čuh srpski jezik za šankom. I posle tog kafića kao da se prelazi psihološka granica između Slieme i pomenutih opština, koje na Malti zovu gradovima iako imaju manje od deset hiljada stanovnika. Granice između njih bile bi nejasne kao između Vračara i Zvezdare da nisu obeležene natpisima i uputstvima gde se nalaze gradske vlasti. Što se više krećete tim pravcem prema nagore, ka Gziri, zgrade su sve trošnije a radnjice, butici, pekare i bifei sve više podsećaju na našu provinciju. Fotografska radnja „Emanuel“, s drvenim konjićem za ljuljanje (za decu) i uramljenim crno belim portretima: Burghiba, predsednik Tunisa, Tito, onaj crno-beli portret koji je decenijama stajao u svim školama, a sada samo u ponekom bifeu u Bulevaru Revolucije, Vesna Nestorović, spikerka, Stewart Granger, Marija Kalas, Cary Grant, Nada Knežević, pevačica, te Dolanc i Leka Ranković u poluprofilu. Prodavnice minipizza i pastizza. Radnje sa pozamanterijom i metalnom robom.

Go Kart, Malta.

Išli smo na karting Mireille i ja jedne subote. Busom 86 do Ta'Qalija, sela pored Moste, jedinog mesta gde se go kart može voziti na otvorenom (Badger karting). Razvio sam naviku da svugde gde odem isprobam kartodrome koje su izgradili pored mesta gde su nekada sletali avioni RAF-a, a gde se sada nalazi muzej avijacije.

Bio je vikend. Dva tipa koja su preko volje radila tamo prvo rekoše da sam prestar za karting. To sam prvi put čuo u životu – da se za karting može biti prestar. Hteo sam onu najobičniju rekreativnu vožnju „samo stigni do cilja“, ali onda dođoše neke keve sa besnom dečurlijom. I tada sam zaista bio prestar. Falio je samo jedan za drugi, skuplji, tip vožnje – nekakav „prix“, dakle kao trkanje, prvo za pole pozicije a onda 15 minuta formule 1 jebote. Keve su me gutale pogledom, bile su to tipične Maltežanke u četrdesetim godinama, krvnički našminkane što je isticalo njihove herojski zarađene bore i katolički bestidno tesne kožne pantalone koje su im se uvukle u dupe razotkrivajući celulit pozadi i spreda otekle „kiflice“ sredovečnih kuropatnicâ. Kožne jakne i ešarpe, te čizmice groteskno visokih štikala bile su obavezan deo opreme. Gotovo da sam kod Mireille osetio ljubomoru.

- Is it your daughter?! – pitala me je jedna majka što rodi, odgaji i dovede pomahnitalo debilče koje me podsmešljivo gledalo.

- No! I am his girlfriend! – prosiktala je Mireille. – Morao sam da prihvatim da učestvujem u tom „prixu“ da bih sačuvao ponos. Dali su nam jakne i kacige kao obavezne delove opreme i onda smo izabrali kartinge. Uspeo da se dočepam crnog jednog, s brojem 8.