Zenitist i kritičari u drhtalici
30.11.2013., subota
Sneg u Milanu
|
Danas je sneg stigao i u Milano. Juče sedim u jednom tipičnom, a opet totalno netipičnom lokalu Bar De Marchi i gledam "Mesto zločina" i Dejvida Karuza kako parla italijanski. Oživeo je jednu pokojnicu. Samo je je rukom pokazao "stojte vi, ja ću", klekao, skinuo naočare za sunce, pomilovao je i ona oživela. A posle vremenska prognoza. Maltempo. Odmah sam povezao maltretiranje i kijamet. ... Uzeo sam neko uvozno pivo, CERES, i onda pročitam etiketu: uvoz iz Danske. Maltempo je danas. A bar je nadrealistički: mušema po stolovima, stari Italijani igraju briškulu, ali pušenje nije dozvoljeno i vlasnici su mladi Kinezi. Ili Vijetnamci. Ili Korejanci. ... ... Oznake: Milano, sneg, Ekipa za očevid |
29.11.2013., petak
Nick Cave u Milanu i druge stvari...
|
Početak koncerta Nicka Cavea u Milanu 28. XI 2013. ... ... Nick Cave je usvojio koreografiju propovednika sa Srednjeg Zapada. Umesto zmijske masti i isceljenja, on nudi dva sata tužnih pesama. ...  ... "Arivederči fotografers", rekao je posle prve pesme, kada su rok lešinari morali da napuste rov ispred bine. ...  ... Warren Ellis, violinista i gitarista Bad Seedsa isti je Lu Edmonds, bendžista i gitarista Public Image Ltd.-a - obojica liče na Adama Puslojića. Oznake: Nick Cave |
15.11.2013., petak
"My Life With Liberace" i druge stvari u Ćebenhaunu
|
Upravo sam dao intervju za Politiken i - atipično - slikao i ja njih, novinara i fotografa. Dok me je fotograf uslikavao, palo mi je na pamet kako je to omiljena situacija za srpske pisce - da ih fotografišu dok puše i gledaju u nebo. Samo što ja preferiram palačinke. Kada je čuo da sledeće godine možda izlazi srpsko izdanje "Slika iz Vangedea" (Vangede billeder), novinar mi je poklonio jednu knjigu posvećenu tom piscu. ... Fotografa je pratila jedna neverovatno tužna devojka.  ... A ja sam sebe uhvatio - u tom intervjuu - da stalno pričam istu priču. Kao alchajmerovac, ili neki agent koji vergla cover story da ga ne bi otkrili. ... I treba sada raditi, dok uveče ne počne mokumentarac u Kinoteci o lažnom sletanju Amerikanaca na Mesec. (TUsu prevarili neke američke političare da odgovaraju na druga pitanja pa su ih ubacili u film o mesečini!) ... Ali, pre toga - "My Life With Liberace", koji sam pogledao usred Ćebenhauna. Koje sranje od filma. Pre svega, sramota je ljudska što je "istina o Liberačeovom životu" uopšte procurila u usranu takozvanu javnost. On je to želeo da ponese sa sobom u grob i tako bi i bilo da jedan sitan degenerik, sitan dušom a debeo telom, jedan mrtvozornik željan slave, nije to objavio i proslavio se na pet minuta. I to je bilo gadnoi ružno i palanački. .... I sada se o tome snimaju igrani filmovi. Na plakatu se smejulji Michael Douglas , u zagrljaju Matta Damona. Ali, zaista se smejulji Douglas, a ne lik LIberace, jer je očigledno da Douglas u toj ulozi voli samog sebe, to je film o Douglasu koji jje pobedio rak, to nije film o Liberaceu. Vveć divljenje samom sebi :::"pogledajte kako nemam ništa protiv pedera, tolerantan sam u pizdu materinu, a pre svega super glumac, ali dupe ne dam, ne brinite"... Sa plakata i sa platna se smeje Douglas, od Liberacea ni traga. Dva - meni antipatična - glumca, jedan kojii je oduvek izgledao kao da ga muči manjak u centimetrima u svakom pogledu i drugi, koji bi mogao da izgovori rečenicu "Zove se hund" i ta dvojica su se pokazali kao dve pederčine, ali to - naravno - mislim kao karakternu osobinu. A Liberače je imao odlične recepte - Nigella Lalwson ih je često koristila ko inspiraciju... Nisu valjda imali Oscara na umu ova dvojica?!      |
14.11.2013., četvrtak
CPH:DOX, novembar 2014
...   ... Juče dvostruki program u Grand Teatretu. Dva dokumentarca: ... "Dirty Wars" po knjizi Jeremyja Scahilla. Sjaj i beda dokumentarca na jednom emstu. Veštačka montaža, hinjena ganutost, prelepi kadrovi suvog lišća ili kamerom na točkovima automobila, estetizovani boravak glavnog lika u mrtvačnici pored leša, sve ono što je potrebno da bi se dokument ozabavio i tako dobio privid thrilera i igranog filma. Da, treba dokumentarac praviti kao igrani film, a igrani kao dokumentarac - reče neko, ali: šta se dobija kada stvarnost koristiš kao scenario? Kapiram: narator ipak treba da preživi opasne dane da bi dočekao da izmontira (ili bar glumi) u tom filmu, zar ne?---------- ------Na kraju, snimci dečijih lica svemu daju sentimentalnu notu. Može se naslutiti i nerv novinara, neumeće njegovo da se svrti na mestu, nemanje porodice, ta dosada običnog života koja ga tera da obuče crnu odeću (koja se ne prlja) pa da ode u avanturu. Nema zdrave hrane nema dokolice, ima pića i sendviča i rizika. ..... I, šta sledi iz filma? Da su JSOC operadije, one tajne što se bave "ciljanim ubistvima" i "preventivnim eliminacijama" na osnovu "profila sumnjivog lica" sada još običnija pojava kod Obame nego kod Busha mlajšeg. ... Posle filma, kao neka "panel rasprava" u kojoj nespretni novinar najavljuje tri gosta, dva sociologa i jednog Danca u maskirnoj inoformi, to je neki šef štaba danske armije. - You are not able to reveal everything, are you? - pita snishodljivo novinar. - No I am not - veli oficir, a publika se smejulji. Ciljana ubistva su opravdana sa vojne tačke gledišta, veli oficir, jer se tako ide u glavu a ne u rep... E sad, nastavlja on, za druge aspekte ne bih znao. -------------------- I tako, navodno je to sve samo američka pojava, još se nije primila u drugim armijama sveta. Kao, možda nije. Ako i jeste, danski oficir obećava da za sve imaju "stroge procedure". ----------------- Amerikanac jedan u filmu se pita: - Don't we have constitutional right not to be assassinated by our government?! A jedan senator veli: - It is confusing when you don't know when your president has right to kill you! Publika se smejulji na oba iskaza, i to je žalosno-smešno. ...... ...... Uveče neki kvazidokumentarac za koji su karte rasprodate. Pa mi na blagajni kažu da dođem 15 minuta pre predstave, možda je neko otkazao rezervaciju. ......................... --------------------------- I gle, otkazao je. Uđem u salu, a ono ja jedini. Uđe još jedna žena. Počne film za nas dvoje, a ja mislim kako rasprodato, u čemu je vic? ---------------------------- Onda uđe razvodnik i projekcija se prekine. Počnu gledaoci da ulaze. Za 5 minuta se napuni cela sala od 6 redova i 72 mesta. ----------------------------------------- Film počne ponovo. ---------------- I posle pola sata, mnogi izađu - ne sviđa im se.  |
Ćebenhaun, 2013
 Pogledao dokumentarac "Unknown Known" o Donaldu Rumsfeldu u bioskopu Empire Bio. Šarmantni moćnik. "I am cool", kaže on za sebe. Publika mu ne veruje. ... Empire Bio izgleda kao bioskop kakav bi trebalo da bude: jeste cineplex (i peta sala se zove sala 4 1/2), ali je sve okolo bioskopski: sa coffee stolovima i foteljama u stilu šezdesetih, ceo jedan odeljak je odvojen za slatkiše i sokove, jedan zid je prekriven providnim kutijama u kojima su staromodne praline, bombone, svilene bombone, kao nekada. Uzimaju se po princiou samoposluživanja. Nekoliko kašika s dugačkim drškama visi o jednoj kuki, i trpate od svega koliko hoćete u kesu (16.50 kruna 100 grama sve) pa nositr na kasu, gde se prodaju i karte i kafa i sve. ... ... Autobus 5A kojim sam došao već godinu dana vozi i noću. Tako da sam i posle kasne projekcije mogao busom da se vratim do Rĺdhuspladsena. .................... Šetam se Strřgetom posle filma: iako je ove godine toplije nego proteklih jeseni, beskućnicima je hladno. Jedan čiča s bradom kao da spava u yoga položaju. A u krilu mu leži crni pas. --------------------------- Nekom Dancu ispadne mobilni telefon na trototar. Iznervira se. Budući da je u ženskom duštvu, želi da ih impresionira pa uzme telefon i šutne ga kao ragbi loptu. Izdaleka se čuje kako aparat puca. Devojkama žao. ----------------------------------------------------- U Burger Kingu dugačak red. Izdaleka se čuje policijska sirena. Na ćošku Kattesundeta i Strřgeta neko povraća a kolege mu se smeju. .............................................. Kopenhagen u sitne sate.   novembar, 2013 Oznake: Kopenhagen, gradski život |
01.11.2013., petak
Knjige...
 – Upali televizor, da vidimo šta ima – kaže Olivera. Palim ga. Krezubi divljaci arlauču kraj potoka. Eto šta ima. Spiker tvrdi da oni pevaju i dodaje nešto u smislu da su to gorštaci koji su naši sačuvani prošlost i sadašnjost. Olivera menja kanal. Popaj. .................. Iz uvodne pripovetke "Najpre smo se dugo gledali" (strana 17) .......... .......... Dok sam ruksak pun knjiga iz Gradske biblioteke prtio do "Brankovine" (da pročitam nešto uz kruškovu rakiju dok ne počne poslednja oktobarska pozorišna predstava u blizini, padne mi na pamet kako već dugo čitam samo tri (3) knjige domaćih pisaca. Jednom godšnje ih pročitam. Da me sada stave u ekspediciju ma Mars (onu bez povratka) znao bih šta da ponesem odavde. ... A od stranaca još sam Bolanja uspeo da dočitam. Sada ga lovim na engleskom i na danskom. "De vilde detektiver" me čekaju u Kopenhagenu. Srpski prevod njegovih knjiga liči na "prljavu montažu" u filmovima Sama Peckinpaha. Ali to i priliči takvom piscu.) Lakoća pisanja? Je l' to? Juan de Dios Martinez, smerni i samozatajni detektiv. Udvara se upravnici ludnice. A mi ne znamo ni kako izgleda taj detektiv, ni s kim živi ni koju muziku sluša ni za koga je glasao na izborima. Ni da li se tušira jednom dnevno ili jednom nedeljno. Je l' to ta "ekonomija". Gomila imena koja nisu opterećena biografijama. Ne opravdavati ime lika biografijom. Je l' to ta lakoća? Šta god da je, radnja romana je zarazna. Možda piscu nije bilo lako, možda je to nastalo u magli nikotina i alkohola, "na normu" (kao što mislim da ponekad osetim, te ostatke nekadašnjeg gladovanja, to silovanje u obimnoj romančini), ali preovlađuje utisak lakoće. Povremeno neka odrednica navede i na učena razmišljanja. Posle čitanja, čovek poželi da se prošeta na svežem vazduhu i da popije koziji jogurt. Borges u kožnoj jakni. ............   Uvodna Vlajkovićeva priča je tako filmična. (Evropski filmična - ko ne bi voleo to pretapanje prošlosti i sadašnjosti, susret sa samim sobom ali mlađim? Taj vremeplov je izveden tako neosetno. Tako lako. |
