Pregled posta

– Upali televizor, da vidimo šta ima – kaže Olivera.
Palim ga. Krezubi divljaci arlauču kraj potoka. Eto šta ima. Spiker tvrdi da oni pevaju i dodaje nešto u smislu da su to gorštaci koji su naši sačuvani prošlost i sadašnjost. Olivera menja kanal. Popaj.

Iz uvodne pripovetke "Najpre smo se dugo gledali" (strana 17)

Dok sam ruksak pun knjiga iz Gradske biblioteke prtio do "Brankovine" (da pročitam nešto uz kruškovu rakiju dok ne počne poslednja oktobarska pozorišna predstava u blizini, padne mi na pamet kako već dugo čitam samo tri (3) knjige domaćih pisaca. Jednom godšnje ih pročitam. Da me sada stave u ekspediciju ma Mars (onu bez povratka) znao bih šta da ponesem odavde.

A od stranaca još sam Bolanja uspeo da dočitam. Sada ga lovim na engleskom i na danskom. "De vilde detektiver" me čekaju u Kopenhagenu. Srpski prevod njegovih knjiga liči na "prljavu montažu" u filmovima Sama Peckinpaha. Ali to i priliči takvom piscu.) Lakoća pisanja? Je l' to? Juan de Dios Martinez, smerni i samozatajni detektiv. Udvara se upravnici ludnice. A mi ne znamo ni kako izgleda taj detektiv, ni s kim živi ni koju muziku sluša ni za koga je glasao na izborima. Ni da li se tušira jednom dnevno ili jednom nedeljno. Je l' to ta "ekonomija". Gomila imena koja nisu opterećena biografijama. Ne opravdavati ime lika biografijom. Je l' to ta lakoća? Šta god da je, radnja romana je zarazna. Možda piscu nije bilo lako, možda je to nastalo u magli nikotina i alkohola, "na normu" (kao što mislim da ponekad osetim, te ostatke nekadašnjeg gladovanja, to silovanje u obimnoj romančini), ali preovlađuje utisak lakoće. Povremeno neka odrednica navede i na učena razmišljanja. Posle čitanja, čovek poželi da se prošeta na svežem vazduhu i da popije koziji jogurt. Borges u kožnoj jakni.