Zenitist i kritičari u drhtalici
19.02.2008., utorak
Ibsen i kritičari (I) jedno putovanje književnim vremeplovom
|
uvodne napomene Godine 1867 Henrik Ibsen je “iz dalekog Rima” napisao dva ljutita pisma svom velikom prijatelju Bjernstjernu Bjernšunu (Bjřrnstjerne Bjřrnson) povodom loše kritike koju je za “Pera Ginta” (Peer Gynt) napisao Klemens Petešen (Clemens Petersen). (Ovako, “Petešen” bi ga izgovarali Norvežani; čovek je inače Danac, i kritika koja je izazvala ova pisma napisana je na danskom, u listu Fćdrelandet (Otadžbina), u kome je Petersen žario i palio dok nije zglajzao.) Važno je znati da su kritičar Petešen i Bjernšun takođe bliski prijatelji. A Bernšun je čak delimično finansirao višedecenijski Ibsenov boravak u Rimu (bilo je i državne potpore). Loša kritika je razgnevila Ibsena. Danas deluje komično kako se pisac, ne želeći da se direktno sukobi s kritičarem, zato tim više iskaljuje na prijatelju. tekst je objavljen u časopisu Društva književnika Vojvodine, ZLATNA GREDA, broj 68-69 jun-jul/2007 ..... Napomena o jeziku i stilu: Kada smo već u “Vinaverovoj godini”, prevodilac je u njegovom stilu prevod prilagodio “ondašnjem duhu i jeziku” a u skladu s danas pomalo komičnim izgledom pisama i kritike. ..... IBSEN I KRITIČARI Dva Ibsenova pimsa iy Rima, 1867. godine Dva pisma iz Rima 9. i 10. decembra 1867. Pismo 1 Dragi Bjernšune! Rim 9. decembra 1867. Šta je razlog za pakleno džapanje, koje se u baš svakoj pogledu javlja i zavađa nas? Kao da je lično Đavo došao i bacio svoju sablasnu senu na nas. Primio sam tvoje pismo. Kada neko piše kao što ti pišeš, onda nema prevare. Tu se piše o stvarima koje se ne mogu krivotovoriti. Takođe sam napisao odgovor koji sam ispunio zahvalnim srcem; jer nije pohvala ono na čemu se može biti zahvalan; već biti shvaćen, to čini neizrecivo zahvalnim. A sada mi taj odgovor nije od koristi; pocepao sam ga na komadiće. Pre jedan sat pročitao sam prikaz gosp. Klemensa Petešena (Clemens Petersen) u “Otadžbini” (Fćdrelandet).[prikaz “Pera Ginta”, (napomena redaktora)]. Ako sada treba da odgovorim na Tvoje pismo, moram početi na drugi način: moram da priznam prihvatanje tvog časnog pisanija od tog i tog datuma s tamo pripadajućom kritikom u pomenutom listu. Da sam ja bio u Kopenhagenu i tamo imao nekog ko mi stajaše tako blizu kao što Klemens Petešen stajaše Tebi, onda bih ga ja izudarao i na zdravo ništa ga napravio, pre nego što bih mu dopustio da počini takav jedan tendenciozan zločin protiv istine i pravde. Laž je umešana u članak Klemensa Petešena; ne u onome što kaže, već u onome što prećutkuje. A tu se mnogo toga namerno prećutkuje. Možeš drage volje da mu predaš ovo pismo; onoliko koliko znam on je u dubokom i ozbiljnom odnosu sproću toga, za šta nije vredno živeti na ovome svetu, jednako kao što znam da će ovaj članak jednom početi da muči i gori u njegovoj duši: jer prećutkivanje je laž jednako puna kao pozitivan iskaz, a Klemens Petešen ima veliku odgovornost; jer Gospod naš ga je postavio da se brine za veliku zadaću. Nemoj misliti, da sam ja neka slepačka i tašta budala! Možeš verovati da u mojim mirnim časima ja preturam i istražujem i anatomski analizujem vlastitu utrobu; i to u stvarima koje najgore ujedaju. – Moja knjiga je poezija; a ako nije, takva treba postati. Pojam poezija treba u našoj zemlji, u Norveškoj, da se ravna prema knjizi. Nema ničeg stabilnog u svetu pojmova; Skandinavci u našem stoleću nisu Grci. On kaže da je uljez - pojam strah! Da stojim na gubilištu i da mogu da oslobodim život moj tim objašnjenjem, to mi ne bi palo na pamet; nikada nisam mislio na to; scenu sam podmazao kao “Kapric” . I zar sada nije Per Gint ličnost, dovršena, individualna? Znam da jeste. Zar majka nije to? – Ima mnogo toga da se nauči od Klemensa Petešena, i ja sam mnogo naučio od njega; ali ima nešto što bi i on mogao da nauči, a što ja, ako i ne mogu da ga poučim, ipak sam tu ispred njega, a to je ono što Ti u svome pismu zoveš "lojalnost". Da, to je prava reč! Ne lojalnost prema prijatelju, cilju ili tako nečemu, već prema nečemu beskrajno višem. Ja sam međutim srećan zbog te nepravde koja mi je načinjena; u tome ima Božje pomoći i poslanja; jer osećam kako mi snaga raste u srdžbi. Ako treba da bude rat, neka bude! Ako nisam pisac, onda nemam šta da izgubim. Treba da se okušam kao fotograf. Moje savremenike tamo gore, pojedinačno, svakoga jedan na jedan, primiću kao što sam to činio i s onima što iz sve snage teže cilju; neću da poštedim dete u životu majke, niti misao ili raspoloženje iza reči u nekoj duši koja zaslužuje tu čast da se uzme. - Dragi Bjernšune, Ti si topla blagoslovena duša, koje me je počastvovala tako moćno i veličanstveno više nego što ću ikada moći da ti uzvratim; ali ima nešto u Tvojoj prirodi, što lako može biti razlog da tvoja sreća, i upravo ona, postane tvoje prokletstvo. Imam pravo da Ti kažem ovo; jer znam da sam pod skramom koještarija i prljavštine u svome životnom putu bio ozbiljan. Znaš li da su me čitavog života odbacivali roditelji, čitav moj rod, zato što nisam mogao ostati makar dopola u nekom odnosu gde imade razumevanja? Ovo je jamačno nepovezano, o čemu sada pišem; ali Summa Summarum ovako stoje stvari: neću da budem antikvar ili geograf, neću više da razvijam svoje sposobnosti za tu monradsku filozofiju, jednom rečju, uopšte neću da sledim dobre savete. Ali jednu stvar hoću, mada me spoljne i unutrašnje sile teraju da slomim krov nad vlastitom glavom, jedno ću uvek da budem tako istinski neka mi Bog pomogne, biću i ostaću Tvoj verni i iskreno odani Henrik Ibsen. ----------------- Pismo 2 10. decembra Prespavao sam na pređašnjim redovima i pročitao sam ih hladne glave. Oni su izraz moga jučeranjega raspoloženja; ali ipak ih treba poslati. Sada ću ti polagano i dobro odmereno reći šta proizlazi iz članka gosp. K. Petešuna. Dragovoljno ne odstupam i gosp. K. Petešen me ne može najuriti; dockan je za to. Možda može dovesti do toga da se povučem iz Danske; ali u tom slučaju nemam nameru promeniti ništo više osim izdavača. Ne potcenjuj moje prijatelje i podršku u Norveškoj. Ta stranka, čije su se novine dale prostora nepravdi prema meni, osetiće itekako da nisam sam. Kad se pređe izvesna granica, ne poznajem nikakva obzira, i pazim jedino na ono što i ja umem, da pariram nasilju ove atmosfere hladnokrvnošću u izboru sredstava, tako da će moji neprijatelji osetiti da ako ne budem mogao da gradim, onda biću onaj ko će rušiti oko sebe. Ovo je međutim bilo samo o budućnosti. Sada ću Ti nešto reći o sadašnjem trenutku. Ič se ne dopisujem s domom. Ali zato ti mogu reći nešto odavde. Znaš li šta se ovih dana govori u Norveškoj, dokle dopiru novine Karla Plauga ? Priča se: Može da se primeti po kritici K. Petešena da je Bjenšun u Kopenhagenu. Kada si prikazao “Pera Ginta” u Nošk Folkebladu, onda su kazali: diplomatski potez; ali nije dovoljno lepo. Tako će neki kazati iz ubeđenja, drugi iz želje za osvetom i želje da pozlede. Kritika će početi da stvara strane za ili protiv. Doživećeš to. Kritiku Klemensa Petešena će zvati “Hvala na ovome”. Jedan meni nepoznat čovek onomad je napisao mnogo članaka u Morgenbladetu, u kojima bez ikakva obzira kara književne poslove g-dina Petešena; tamo sam bio dobronamerno spomenut. Ovih će se kombinacija nanovo setiti u sećanjima. Poznajem ja način razmišljanja tih momaka. Dragi Bjenšune, pokušajmo da se održimo. Naši prijatelji su nam dovoljno često zagorčavali život a svađu činili težom nego što je nužno. Da ne sumnjam u Tebe u ovoj stvari, to ćeš itekako videti iz toga što Tebi pripisujem sve ovo. Niti stojim niti ću ikada stajati na strani mojih pristalica protiv Tebe. Protiv Tvojih prijatelja – e, to je druga stvar. Članak g. Petešena – vratiću se kasnije na njega – neće moći da mi naudi. Odsutni uvek ima veliku prednost koja se sastoji u samome odsustvu. Ali napisati članak u tom obliku kako se dogodilo, bilo je nemudro. U članku o “Brandu”, pisao je o meni s rešpektom; a čitateljstvo u proteklim godinama neće naći ništa što će me učiniti predmetom prezira. Publikum neće priznati gospodinu Petešenu pravo da me slisti, tako kao što on pokušava da učini. Takvo što treba da prepusti kolegama koji žive od svojih kritičkih poduhvata; ali za g. Petešena verovao sam istinski do tog dana da on živi za njih. Tebi zameram samo pasivnost. Nije bilo lepo što si nemarnošću u mome odsustvu dozvolio takav pokušaj da se moj književni položaj rashoduje na aukciji. Vidi! Ovim povratih svoju ornost. Izgrdi me na pasja kola, najradije u dugačkome pismu, ako moraš! I primi dobra srca pozdrav od svih nas Tebi i Tvojima. Ne pokazuj ženi ovo pismo; već joj prenesi naše najbolje želje i za Božić i za Novu godinu a osobito za treći predstojeći svečani čas! Tvoj Henrik Ibsen. Bjernšun:::::  Kritika Clemensa Petersona, koja je bila povod ovim pismima. Clemens Peterron “Per Gint”, kritika Klemensa Petešena u “Otadžbini” (Fćdrelandet) od 30. novembra 1867. Psihološki i etički "Per Gint" stvara suprotnost "Brandu", i ta suprotnost je tako snažno izražena čak i u pojedinostima, da je to nesumnjivo nešto svesno i da je kod pisca postojala očigledna namera. Po naravi i obliku ova dva dela, međutim, liče jedno na drugog kao dve kapi vode, i stoga je prirodno da prikaz "Pera Ginta" počinje tamo gde je prikaz "Branda" progledao kroz prste, naime pitanjem: da li je to poezija? Sva poezija je pretvaranje stvarnosti u umetnost. Čak i najslučajniji utisci lepote svakodnevnoga života nisu ništa drugo. Kada pogledam moreuz Sund, dok se duga diže, a svi brodovi podižu jedra na suncu; kada vidim prizor stada jelena koji usred šume okamenjeno stoje u osluškivanju, kao da im Pan svira, a onda iznenada, oslobođeni očaranosti, pojure preko proplanka; kada posmatram čoveka koji troši i poslednju nit svoga života u tihom žrtvovanju, ali upravo u njemu ima neizrecivo punu sreću, zato što se žrtvuje za nešto što voli; kada tako nešto što vas okružuje u stvarnosti čini na vas utisak lepote i budi u vama osećanje poezije, to onda zavisi isključivo od toga da li stvarnost u takvom trenu počinje da se pokazuje kao umetnost, premda je vrlo teško odlučiti šta je u tome dojmu razlog što je stvarnost postala poetična i zbog čega je posmatrač – pesnik. Ali ako ovo preobraćanje stvarnosti u umetnost hoće da bude potpuno uspešno, tako da materijal stvarnosti potpuno uđe u umetničku formu i time bez ostatka postane poezija, onda i umetnost postavlja svoj određeni zahtev, kao što i stvarnost postavlja svoj, a ako se oba zahteva ne ispune, pretvorba ne uspeva a poezija izostaje, premda možda u delu inače može biti dovoljno i umetnosti i stvarnosti. Ali s dva poslednja rada g-dina Ibsena, stvari stoje tako da su oni pre pristali na te zahteve umesto da su ih ispunili. Ni “Brand" ni "Per Gint" nisu istinska poezija, ma koliko da je golem i zanimljiv njihov trenutni učinak. Izazov koji umetnost postavlja u postupku transformacije stvarnosti češće je shvatan kao da je on samo zbir pravila, versifikacijskih, dramaturških ili čak sasma običnih pravila ukusa, a to poimanje je u najskorije vreme imalo nemali prostor u dansko-norveškom čitalištu, osobito stoga što je više vodećih su to više primenjivali na ono što je spolja, nego što su to poimali kao suštinsko određenje u koncepciji umetnosti. Naravno da pravila spadaju u izazove koje postavlja umetnost, ali na drugačiji način do da se sva samo ispune, a rezultat da je najsuvlja proza; dok naprotiv velika i moćna poezija može da se ispolji, da obaspe, tek u kršenju pravila; jer i sam zahtev leži iza svih pravila i odnosi se samo na jedno, da delo treba da dadne završenu, određenu, jasnu i sigurnu predstavu ideala. Stvarnost takođe ima u sebi ideal, ali samo u strujanju. U stvarnosti, ideal je i svugde i nigde, gde god se uzme, i stoga može u jednom trenutku biti najviša punina, a već u sledećem najveća pustoš. Umetnost zahvata tu struju, zaustavlja je i proizvodi konac, koji znači sve i pokazuje ideal ili izravno, kao u epskoj pesmi, ili u prelomljenoj svetlosti komičnog i tragičnog, kao u drami. Ali kada pesnik, kao što g-din Ibsen sada čini u “Brandu”, opisuje grešku, jednostranost, koja nastupa jednako veličanstveno u svom izvođenju kao što je grandiozno i zamišljena, onda nema koristi što on kroz potresnu simboliku dopušta da ta jednostranost skonča u propasti, i nema koristi u tome što u poslednjoj reči tog opisa viče njeno ime, čime jednostranost treba da se ispuni da bi postala istina. Ako on od samog početka na taj način postavlja jednostranost, tako da ona ako ne već iz nekog drugo razloga a ono samo zbog svoje snage ima pravo u odnosu na sve to s čime se (jednostranost) suočava, onda to nije samo prikazani čovek kome nešto fali, već samoj jednostranosti nedostaje ono zbog čega se doista opisuje, ono što bi opis tek učinilo poezijom; jer ideal, ovaj ovde, kao toliko često u umetnosti, jeste samo iluminacija slike, ali nedostaje ipak ono oslobađajuće, uzdižuće, ono u poeziji što je isto kao i molitva u religji. U takvom opisu može biti blistavih misli, ali nema poezije. Ogledajmo sada kako g-din Ibsen izlazi na kraj sa zahtevom umetnosti; dok se to da razrešiti u pravilima, metričkim ili dramaturškim, to nije vredno truda; u tom pogledu on je na nekim mestima jednako gluv i jogunast kao što je na drugim zanimljiv i uspeo. Ali imajući u vidu sam izazov umetnosti, kada je reč o "Peru Gintu" kao i o "Brandu", onda ideal nedostaje. Premda se to, što se pomenutog "Pera Ginta" tiče, treba reći s nešto manje oštrine. Ima više humora, više stvarne slobode duha, a manje nasilja, manje usiljenosti u ovom delu nego u "Brandu". Ono je u pesnikovom umu ležalo prirodnije te tako čini svežiji, ujednačeniji i time poetičniji izraz. Ono što tu i tamo uklanja ideal i na kraju dovodi do toga da ovaj nestane, uprkos mestimičnoj vedrini i romantici bogatog raspoloženja i što se pokazalo doista moćno, jeste manjak snage i konsekventnosti u razvojnom toku komada i nedostatak potpune uverljivosti izvođenja. Postoji veliki deo, naime čitav četvrti čin koji je potpuno izglobljen iz pesnikovog načina razmišljanja i raspoloženja; to je upad koji je bez daljeg ubačen u tok komada, i koji upad se samo slabom pameću i često potpuno neučinkovite nagoveštajima stavlja u vezu s prethodnim i sledujućim događajima komada. A u drugim činovima dešava se ne jednom da se tok radnje pomera kroz neku vrstu bajkovitih scena, kojima je autor dao premaz simbolike, a da nije postigao drugo osim što je postavio zagonetke, koje su, pak, nerešive, zato što su prazne, a na kraju dopušta da se sve utopi u jednu picajzlinsku misao, koja možda i zaslepljuje, ali ništa ne osvetljava. Per Gint je egoista, ne živ od strasti već tup od fantaziranja. On je proćerdao život svojom izgladnjujućom samoljubivošću, ipak ne zato što ga divlja požuda vodi da okrutno odbaci sve druge i da zaboravi da se istina života uvek sastoji u tome da se uzima da bi se davalo, već zato što je slabić pa zaobilazi sve životne zadatke i na taj način propušta sve plodove života, večito se izvlačeći od odgovornosti ne uviđajući da tako na kraju postaje nag, i večito prazneći moći svoje volje u izmišljotinama i lažima ne primećujući da tako samo vara, a da ne udovoljava zahtevima koji su u njegovoj prirodi. Njegov otac je spiskao imovinu u bezgraničnoj neumerenosti i napušta ga bez drugog nasledstva osim velikih zahteva naspram života i velikih predstava o samom sebi. Njegova majka se tešila uljuljkujući i sebe i njega u svet bajki, u kojem (svetu) nije bilo mesta za teškoće stvarnosti, i on se tako našao kao odrastao čovek s predstavom o sebi kao caru u sebi a krpama na sebi, velikog, snažnog tela, ali bez potrebe da radi, s lyse primamljivim željama, ali bez potrebe da deluje, s ogromnom željom da izgleda a bez ikakve volje da bude. Takvo biće nema nikakvu drugu sudbinu osim da bude igračka sudbine. On postaje ono što od njega načini slučaj, i potpuno je ispravno da mu, kada dođe vreme da umre, ni Bog ni Đavo ne mogu ništa, jer od njega ništa nije ostalo osim lepršavih sanja^, koje je poverio vihoru; čak su njegovi zločini samo nekakve prevare, nešto što mu se sigurno dogodilo, ali o čemu mu nije dopušteno da kaže kako je to on sam počinio. Čovek čita taj završetak s istim utiskom koji dobija iz Hajbergove komedije: “Duša posle smrti” (En Sjćl efter Dřden), kao da je to jedno svojstvo u napisotinama g-dina Ibsena da se tako često prepoznaje utisak a da ne vidi upravo sredstva kojima je utisak proizveden, da prepoznaje nešto što izgleda kao da ukazuje na pisca, koji još uvek nije dosegao sebe. Međutim, ideja u "Peru Ginut", taj ideal koji delo treba da iznese, ni u kom slučaju nije isti kao u “Duši posle smrti”. Kada naime Per Gint vikne: Gde sam bio, kao ja, ceo, kao istinit? Gde sam bio, s Božjom dangom na čelu? Solveig odgovara, žena koja je sedela usamljena u kolibi gore na planini i čekala ga, dok nije ostarila i osedela, sama sa sobom i svojom ljubavlju, odgovara dakle ona: U mojoj veri, u mojoj nadi, u mojoj ljubavi. E ovo liči na nešto. To daje utisak, i pokušavate da ga skupite s drugim učinkovitim mestima, npr., onim mestom na kojem on sedi pored majke na samrtnoj postelji i prinosi laži i izmišljotine upravo onoj duši koja će svakog časa da zakorači na onaj svet, ili onim, pak, mestom kojom prilikom on luta šumom a uvelo lišće mu kaže: mi smo misli koje si trebalo da misliš, a kapi rose vele: mi smo suze koje si trebalo da pustiš, a suve travke kažu: mi smo dela koje si trebalo da uradiš itd. Ali sve to, dakle, leži samo u glasu. To naime, što jedan čovek uspeva da bude drugom čoveku, može da znači beskrajno mnogo za njega, ako to postane činjenjem i požrtvovanjem; ali ako to postane ćefom slučajnosti, otprilike tako kao što se događa ovde, to onda ne znači ništa; ako je djeva ostala oličenje čednosti i blaženosti celog svog života tako što je sedela u pendžeru i gledala mladića kako štrapacira promenadom, onda ni najmanje svrhe od tog mladića nema. Misao je zaslepljujuća, ali ne razjašnjava; ne povezuje knjigu u celovit prizor koji je izraz ideje i time ne ispunjava zahtev umetnosti. Nedostaje ideal. A zahtev koji stvarnost postavlja pred tom pretvorbom u umetničko delo, češće se shvatao kao da je samo reč o tome da se stvarnost prenese jasno, precizno i potpuno u opisnoj slici. Izvesno vreme se u osamnaestom stoleću smatralo da je to trijumf poezije, kada neko u formi saopštenja, koja su ispunjavala sva pravila umetnosti, mogao da dadne opis npr.: vodopada i to na takav način da se dočara i pad vode i buka slapa, jednom rečju svega, smatralo se velikim da se svime što se može i spada u ta pravila umetnosti opiše materijalna stvarnost, ono što se u njoj nalazi, verno i precizno. A da je to međutim greška, romantičari su poučili svet. Naime sve zavisi od toga koliko se svet prevodi u fantaziju, ali ni u kom slučaju se ne prevode mrtva tačnost i jasnoća toga sveta. "Misliti poetično" nije misliti prozu u stihovima, već misliti u živim likovima umesto u pojmovnim određenjima, i tako da način mišljenja postane sudbinski tok ili raspoloženje, ne razvoj pojmova ili puka presuda. Naravno, zadatak često može da se sastoji u tome da se stvarnost pogodi precizno i potpuno; ali ako u umetničkoj preradi stvarnosti nedostaje životno, onda delo može da sadrži mnogo visoko poučnog i veoma zanimljivog opisa stvarnosti, ali u tome nema poezije. Koliko tačno je g-din Ibsen u “Peru Gintu” pogodio stvarnost kojom se pozabavio, stranac teško da može da ima neko određeno mišljenje. Taj egoizam, koji ima moto: "Sam sam sebi dovoljan", jamačno nije potpuno stran norveškom karakteru i norveškom načinu razmišljanja; ali treba li on da se shvati kao tipičan u norveškom kulturnom životu, treba li pre da bude uzet skupa sa svojim ograničavajućim ponosom koja se obično nalazi među ljudima koji žive u malim i uz to teškim prilikama, umesto da se poveže s izmišljotinama i bajkovitim filterima odakle je pisac pustio da te fantazije izrastu. Egoizam i nasilje jesu norveški, egoizam i slabost su danski; ali ima više ovog drugog nego drugog u Peru Gintu. Barem tako izgleda. Nasuprot tome, potpuno je jasno da u verziji stvarnosti g-dina Ibsena ima premalo života. Stvarnost jeste živahna, ali ima više koncepcija i dijalektike od raspoloženja i likova. On opisuje karaktere više tako što kritički bira i određuje nego što plastično stvara, a njegovim je opisima stoga lakše da išpartaju intelektualne pojmove nego da ispune pogled na svet. On ima više osećaja za zakone stvarnosti nego za život u njoj, više smisla za odnose nego za likove, i neprestano ćete nailaziti na to kako koristi likove da bi objasnio odnose umesto da koristi odnose kako bi objasnio likove što ima tu rđavost da, kada sunce i vetar ne mogu da zamene odnose i likove, onda poezija zahteva da prednost ima ova druga strana. Same odnose g-din Ibsen često shvata s iznenađujućom genijalnošću. Osim kada njegova procena tih odnosa (što se povremen odogađa) ne nastupa s tako uznemirujućom nadmoći i s tako oštrom primesom poruge da čovek ne može a da se ne naljuti – što je npr. slučaj sa susretom između Pera Ginta i jezičkog reformatora sa malabarske obale na psihijatrijskom odeljenju – onda je ta procena kompletna i često tako ubedljiva da njegovi čitaoci imaju dobar povod da mu budu zahvalni na toj jasnoći koju donosi. Kao primer bih naveo čitavu podudarnost između Pera Ginta i Dovregubena, u kojem leži sama srž komada. Kada živite u tako nežnoj i poltronskoj prirodi kao što je danska, i kada je govor te prirode tako mnogostruk i tako lep, kao što se dogodilo u danskoj književnosti i umetnosti, onda živite tako odomaćeno i zadovljno s time, u takvoj potpunoj posvećenosti i s punim uživanjem, da čisto zaboravite da je između duha i prirode prvobitno bila mržnja, da prvi strah koji duh dobija dolazi od prirode, i uskoro više i ne znate da priroda može biti tako nadmoćna da ne samo da može da spreči pa i da zaustavi razvoj duha, već da u borbi može čak i da baci nešto zlo, nešto satanski na njega. Tako, međutim, stoje stvari. Postavite sliku Skovgora (Skovgaard) ili Rumpa pored slike Hansa Gudea (Gude) ili Tomasa Firnlija (Thomas Fearnley), i uskoro će u posmatrača neodoljivom snagom početi da prodire utisak da danski umetnik ima potpunu kontrolu nad svojim materijalom, da ga voli kao svoje imanje i oseća se toplo i slobodno u njemu kao u sopstvenom telu, dok norveški umetnik, naprotiv, stoji posvađan sa svojim materijalom, s ostacima straha pred nečim nepoznatim, zagonetnim u sebi, a da je taj strah pretvoren u divljenje prema velikom i snažnom. Ili jednog dana hodate uzduž i popreko da ne naiđe ni na jednu kuću, ljudsko biće ili bilo koju živu dušu, bez staze i bogaze, da ne sretne drugo do slap koji vrlo huči; više ima užasa no mira, više ima onoga što mami i zbunjuje nego onog što daje mir i jasnoću. Obuzima vas grozničava želja da se popnete na sledeću uzvišicu jer mora da je tamo široko more, mora da je tamo slobodan vidik na široko polje, a kada se tamo i popnete, pred vama je ponovo sve preprečeno, pa izmučena duša u svojoj šežnji izmisli začarani zamak iza novog zida. Možete i da pošašavite i da se date u pokušaj da poletite; možete i da pobesnite i da počnete čelom da udarate o planinski zid u veri da možete misli da upotrebite kao divojarac rogove da razbijete cigle i raskrčite put; možete podleći tim uzvišicama. Ili se možete skrasiti i naći miru nekoj dolini međ’ planinama, skončati u takvom dobro ozidanom prostoru, naučiti da budete sami sebi dovoljni i da prezirete sve što se nalaži napolju, biti kralj nad svojim malim imanjem, neprestano se tešeći da je kiselo grožđe. To je takav izraz prirode koji se mitski transformisao i stvorio povest o Dovregubenu, a g-din Ibsen verovatno sasma ispravno procenjuje uticaj tog izraza na norveški karakter i norveški život, kada pušta Dovregubena da kaže: "U novinama sigurno piše da nisam nizašta; Civilizacija me je sigurno isterala iz moje jazbine i načinila me vrdalamom, ali ipak mi je ostala još jedna moć, da sam tebe načinio trolom." S druge strane, on čini jedan izgred te se na više miesta premešta iz simboličkog u puko bajkoliko, kada dopušta r Dovregubenovoj ćerki da rodi dete Peru Gintu a zatim se uda za Tronda s planine, a kombinacije kao ona između Dovregubena i Memnona, ili ona između Bejgena i Sfinge su zagonetke bez rešenja. Sasvim je tačno, da je lik kao što je Bejgen u narodni život ušao istim procesom kao i Sfinga, ali načiniti ih samo različitim izrazom istoga, naći isti materijal, isti izraz prirode i iste instinkte u oba lika, to se ne može bez samovoljnog pretumbavanja. A to je misaona prevara. Ali isto tako izvrsno kao što shvata odnose, g-din Ibsen jednako tako bez zazora često stavlja likove u njih; jer rezultat opisa neretko postaje samo pojmovna jasnoća tih odnosa, dok likovi uopšte nisu dorasli imaginaciji. On ima tako veliku sklonost prema tome da rastvori likove u samim odnosima, i to čini na izvestan način dobro, kao npr. u sceni na moru između Pera Ginta i bledog putnika. Per Gint će da se udavi. Prvi put je stvarnost data na način da da mu ne pomažu nikakva izmišljotina, nikakav san: sada je stvar ozbiljna, sada se radi o životu, a tada se nad njim prvi put nadvija gorki ali oslobađajući strah stvarnosti. G-din Ibsen to rastvara u odnosu: bledi putnik koji pliva uz Pera Ginta je naime Strah, a razgovor između njih razjašnjava odnos prema ovom novom činiocu, strahu, i razjašnjava ga dobro; ali zadatak je bio a da ovo razrešenje ne daje sve u platičnom izrazu, koje bi pokazalo lik potpuno providnim, jer je to samo reprodukovanje života stvarnosti; drugo je samo učiniti jasnim zakone stvarnosti. To sasvim sigurno izvrsno izgleda u ovo naše zamišljeno i u refleksijama ogrezlo doba; to je naše vreme koje je umesto scene između Magbeta i Veštica^ prihvatilo samo odraz onoga što kažu da treba da se odvija u samom Magbetu. Ali sledeća generacija to neće čitati jer je to samo novo izdanje odavno ismejanih sanjarija, to jest alegorije prošlog vremena. Ali ako "Per Gint" nije poezija, zato što je u prevođenju iz stvarnosti dopola izneverio i zahtev umetnosti i zahtev stvarnosti, pa šta je onda? Da, naslov je stvarno nevažan; ali ako neko ko ga još nije pročitao želi nagoveštaj u tom pogledu, onda bi se delo najbolje moglo da uporedi s kulturnim fenomenom poznatim pod imenom Corsaren , samo što ovaj “Gusaro” nije politički već etički, nije duhovit već pun strasti, nije danski već norveški. ....  Biografija kritičara Clemensa Petersona: (1834 -1918) danski kritičar, koji je međutim počeo kao glumac sa 17 godina. Zatim diplomirao estetiku u Kopenhagenu. Bio kritičarska zvezda lista FSdrelandet, ali je svojim prikazima stekao mnogo neprijatelja. Zbog glasina da je održavao homoseksualne veze s učenicima škole u kojoj je predavao, morao je 1869. da napusti Dansku. Živeo u SAD u teškim materijalnim uslovima. Pokraj života uspeva da se vrati u Dansku. Danas ga pamte po tome što je sahranio “Pera Ginta” i što je desetak godina pre toga optužio Klaru Andersen da je od Goldonija ukrala siže za komad “Rosa i Rosita”. ...... Nastavak sledi.......... |
