Zenitist i kritičari u drhtalici

Doselili su se u stoljeću sedmom.

The Undertones su osnovani 1975. u Severnoj Irskoj u Derryju, u vreme velike frke između protestanata i katolika, kada su bombe svaki čas eksplodirale a Belfast bio maltene ono što je danas Bejrut. Reprezentacija Jugoslavije je pod Mladinićevom vođstvom u kvalifikacijama za Kup Nacija 1976. igrala sa Švedskom, Norveškom i – Severnom Irskom, a put u Belfast se smatrao priličnim rizikom (tamo smo doživeli jedini poraz u grupi (od 1-0), ali više se pričalo hoće li nešto da pukne na stadionu ili u našem hotelu). A ipak su Andertounsi pevali o mukama ljuvenim u adolescenata. Zato se na sajtu posvećenom „muzičkoj sceni“ u Derryju pomalo rugaju (po mom sudu neopravdano) Pistolsma (inače osnovanim iste godine) u stilu „oni su pevali o anarhiji, a mi smo u njojzi živeli“...

Ispočetka su radili obrade grupâ Small Faces, Shirelles i Ronettes, što su uvežbavali u kući braće O'Neill, i već su počeli da muvaju cure po školskim i crkvenim svirkama, kad ono – stiže punk, pa su skrenuli na Ramonese i Pistolse. Posle su govorili kako je punk pokret u muziku uneo uzbuđenje i ozabavio je, a osim toga i ohrabrio ih, budući da se nije tražio svirački perfekcionizam. (Ne mogu da odolim: eto zato je ona rečenica sa sajta posvećenog muzičkoj „sceni“ u Derryju – mi živeli u anarhiji a Pistolsi su „samo“ pevali o njoj – bez veze: jer, Undertonesima uzubuđenje nije donelo stvarno okruženje – bombe, frka i irsko pitanje – već muzički pokret, dakle pevanje o frci...) Dotle im je bubnjar dao ime – Undertones – iz neke knjige. Bend je bio formiran: bubnjeve je lupao Billy Doherty, ritam gitaru je svirao John O'Neill, solo gitaru brat Damian (zamenio trećeg brata Vincenta, koji je više voleo nauku), basista je bio Michael Bradley, i tako im je preostalo da namole Feargala Sharkeyja da im podari svoj vibrirajući glas, a bogami i kombi - koji je koristio u raznosačke svrhe – i njime su prešli svoje prve kilometre kao muzikanti.

Kasnije se pokazalo da im Sharkey nije bio srodna duša. To jest, tako svedoči zvanična istorija benda, a osim toga, kako veli naslov jedne pesme slovenačke pank grupe iz 1980-ih, Otroci socijalizma: Zgodovino piše zmagovalec... O ponovnom okupljanju benda postoje oprečne verzije; jedna, koja veli da je Sharkey odbio da im se pridruži, i druga, da ga nisu ni zvali, jer im je bio poteban ortak, pa su odmah hteli Paula McLooneja. Možda se odgovor na to pitanje krije u dokumentarcu BBC-a iz 2012.: Sharkey je orwellovski izbrisan iz sećanja benda. (Mislim da su za njega govorili kao ono Rotten za basistu Glena Metlocka, nešto u stilu: stalno je prao noge u lavabou..., ali beckettovski, nikad nije pomenuto ime toga čoveka koji banja nogice tamo đe radni ćovjek piša; međutim, zato su pronašli onog savršenog rođaka, po imenu Kevin!!) U pretposlednjem dokumentarcu, pak, iz sredine prve decenije XXI veka, „izbrisan“ je naučenjak Vincet O'Neill, ali tu nije bilo neke zle namere.

Paul McLoone se i pojavom uklapa u bend; naime, izgleda starije od svojih godina (46), pa s ostalim dedicama (koji su talođe propali, kao da rokenrol ne podmlađuje?!) čini skladnu celinu gerontoloških pacijenata za koje se plašite da će da odapnu na sceni. Tip je inače iskusni radijski vuk, ima večernji šou šest dana u nedelji, po zanimanju je voditelj, humorista i radio producent, a petljao se i po televiziji. Blizak je frend s bubnjarem Dohertyjem (u čijem je bendu između dve verzije Andertounsa pevao), pa kada se uzme u obzir i njegov glas, koji kako rekoh uopšte nije za bacanje, nema šta da se čudimo što njega izabraše.