Zenitist i kritičari u drhtalici

Uđem u jedan bar Le triumph, jer me je privukla šansona. Pivo je slataksto i lepo. Ubrzo jedna debela cura u crnoj trenerci promeni ploču na juboxeu i pusti do daske neko orijentalno urlanje. Zatim se bacila na fliper. Na televizoru je išao prenos utakmice Fenerbahče - Benfika. Afrofrancuzi su igrali bilijar, a dva tmurna ćoveka su zavijali duvan i čitali verovatno užasne sms poruke. Le triumph se očas posla pretvorio iz francuske razglednice u multikulturalni bućkuriš našeg doba. -- Iz putopisa u nastajanju

Ispred crkve Jovanke Orleanke, na stepenicama, prosi jedna žena što liči na Indijanku iz centralne Amerike. Oni što ulaze u crkvu pokušavaju da se otresu, a jedna žena joj daje kesicu sa čipsom. Kada posle sat i po opet prođem tuda, vidim samo cipelu te prosjakinje na trotoaru.

Ispred Cabareta Aléatoirea, u betonskom dvorištu prepunom mladih i starih pankera, skejtera i omladine doslovno svih boja, pred ulazom u salu gde Undertones treba da imaju koncert, presretne me TV ekipa. Kosooka novinarka me nešto pita na francuskom za koji pretpostavljam da je savršen.
- Je ne comprends pas – kažem ja s mojim početnim tečajem i dodam : - I don’t understand, not French...
- Are you an Undertones fan? – pita ona i zagleda pseću ogrlicu koju sam u stilu Sida Viciousa privezao katancem.
- I came here to see Undertones before they die. And before I die. It’s a kind of a geriatric trip...

A pre toga...

La Friche Belle de Mai je naziv umetničkog kolektiva kome su 2002. dali na rad u obradu napuštenu fabriku duvana. I slobodni je artistički duh tu stvorio stazu za skejtere, prostor za street art i izložbe, knjižare i hepeninge, a bogami i koncerte. Kraj me podseća na Maynhem u Kopenhagenu mada bi poneko poželeo da sve liči na Christianiju (Les Grandes Tables naziv je restorana u okviru kompleksa, što baš izaziva asocijacije na kultni Spiselopen unutar zidina Kristijanije)... Tim se mestom Marsej hvalio dok se kandidovao za evropsku prestonicu kulture (i
dobio tu čast za ovu godinu).

A pre toga... Amsterdam. Do Marseja nema leta bez presedanja. Air France zapravo nudi neugodnu promenu aerodroma – s De Gaullea treba se prebaciti do Orlyja. To me je pokolebalo, pa sam izabrao Jat-ov let do Amsterdama i KLM-ov let bez presedanja do Marseillea. Zbog toga što je razmak između dolaska JAT-ovog aviona i polaska KLM-ovog bio samo 1 sat, a ja nisam hteo da rizikujem da ne stignem u tom roku da prođem kroz pasošku kontrolu, uzmem prtljag pa da se ponovo čekiram, odlučio sam da prespavam u Amsterdamu. Izabrao sam hotel Yotel na samom aerodromu, misleći da je to prednost.

Ali, u stvari sam se osećao koa Tom Hanks u filmu „The Terminal“. Pri svakom odlasku iz hotela i ulasku u isti bila je neophodna pasoška kontrola kao na ulasku i izlasku iz zemlje. Za manje od 24 sata nakupio sam 4 pečata u pasošu i praktično bacio tu stranicu putne isprave. Yotel podseća na japanske kapsula hotele za pijane biznismene. Preskupa neudobnost za novije sezone Star Treka.

..............