Zenitist i kritičari u drhtalici

Go Kart, Malta.

Išli smo na karting Mireille i ja jedne subote. Busom 86 do Ta'Qalija, sela pored Moste, jedinog mesta gde se go kart može voziti na otvorenom (Badger karting). Razvio sam naviku da svugde gde odem isprobam kartodrome koje su izgradili pored mesta gde su nekada sletali avioni RAF-a, a gde se sada nalazi muzej avijacije.

Bio je vikend. Dva tipa koja su preko volje radila tamo prvo rekoše da sam prestar za karting. To sam prvi put čuo u životu – da se za karting može biti prestar. Hteo sam onu najobičniju rekreativnu vožnju „samo stigni do cilja“, ali onda dođoše neke keve sa besnom dečurlijom. I tada sam zaista bio prestar. Falio je samo jedan za drugi, skuplji, tip vožnje – nekakav „prix“, dakle kao trkanje, prvo za pole pozicije a onda 15 minuta formule 1 jebote. Keve su me gutale pogledom, bile su to tipične Maltežanke u četrdesetim godinama, krvnički našminkane što je isticalo njihove herojski zarađene bore i katolički bestidno tesne kožne pantalone koje su im se uvukle u dupe razotkrivajući celulit pozadi i spreda otekle „kiflice“ sredovečnih kuropatnicâ. Kožne jakne i ešarpe, te čizmice groteskno visokih štikala bile su obavezan deo opreme. Gotovo da sam kod Mireille osetio ljubomoru.

- Is it your daughter?! – pitala me je jedna majka što rodi, odgaji i dovede pomahnitalo debilče koje me podsmešljivo gledalo.

- No! I am his girlfriend! – prosiktala je Mireille. – Morao sam da prihvatim da učestvujem u tom „prixu“ da bih sačuvao ponos. Dali su nam jakne i kacige kao obavezne delove opreme i onda smo izabrali kartinge. Uspeo da se dočepam crnog jednog, s brojem 8.